Категорија: Marina Adamović

INSPIRACIJA

Sobu sam obložila ogledalima
razumete?
Sada nas ima sasvim dovoljno
da bismo ogovarale
usaglašavale se
pretle prstom kao bajagi
divile se onoj drugoj
ili zamerale trećoj, četvrtoj
Tako mi je nedostajalo društvo
bila sam previše … sama i..
tragično raspoložena…
Sada se sve okrenulo u
uzajamnu korist
mazohista se može žaliti,
tešimo ga i izjavljujemo naklonost,
desi se i sadistički ispad one kraj zida
najudaljenijeg od prozora…
Hej, upravo!
Sabirni centar uglačanog poda
jasni je dokaz ludila
ne bih tačno znala
koje među nama
Ruku na srce radujem se
(trenutak,čas, otkucavam stih
ne dobacujte mi, kristalići, pesma se ne smišlja..
ona iz gluvoće izvire!)
dakle drago mi je što
prijateljica više nema
Ipak
samoća je
najinspirativnija.

SVEĆA

Desilo se godine prošloga veka
kada je dete tražilo drugo
kada je čovek tražio čoveka
kada je drvo tražilo vodu
Mlado je htelo srećno da se igra
stariji da grade kuću od pruća
biljka je slutila da koren truli
voda mutno potekla izvoru.
Nešto se zbilo lutajućim nebom
nešto se krilo u beskrajnoj šumi
imalo je snagu koja cepa vazduh
nešto je palo kriknuvši crveno
Proleća sivog svirepog doba
upaljena je sveća za pokoj suza
ali još teku i nema im kraja
one su reka sa uzvodnim tokom
Desilo se godine prošloga veka
kada je dete tražilo drugo
kada je čovek tražio čoveka
a smrt im ušla besno u srca.

DOBRO JUTRO, NADO

Sirene su označile prestanak agresije.
Otišla sam do bolnice
po dnevnu dozu terapije.
Još sam bila u hodniku
kada se začula nova,
suprotnog značenja.
Ni “vratiću se za pečat”
nisam rekla medicinskoj sestri,
pojurila sam sinčiću
koji je ostao u “nepoznatom” stanu
nepoznatog dede.
Zagrlila sam ga i liftom spustila u
podzemlje.
Nigde nikoga.
Pričala sam mu,
pevala,
izvodila predstavu pozorišta u
tunelu.
Kako bacim pogled na nebo,
setim se zla koje je Balkan doživljavao
devedesetih godina.
Sada mnogo mladih
oseća posledice u telima.
O ostalome, ne bih
Dosta
Dobro jutro, nado.

JAMAIS – Marina Adamović

Dao mi je adresu.
Dopisivali smo se.
Duhovito je ispravljao moje gramatičke greške.
Bila sam na početku studija francuskog u
Beogradu, a on je živeo u ,
ahhhh, Parizu.
Upoznali smo se na kraju puta Julijski Alpi – Istra davne
hiljadu devet stotina sededamdeset i devete…
je pense…peut, cependant, pas..
Ja- hipik bez prebijene pare; on- vegan sa grožđem za gladne.
Voleli smo život, muziku i mir.
U zadnjoj je koverti bilo uredno izrezano srce
od roze celofana – pomen na bajku:
“Tu viendras,n’est pas?
Oh, si, si; ne m’oublie pas.
Jamais.”
Jamais
Plus jamais cela