Категорија: Marina Adamović

KREĆEM NA ODMOR

Krećem na odmor.
Molila sam za veće vozilo da bih sve muke i nevolje udobno smestila .
Ne mogu ih ostaviti nikome.
Navikle su da se ne odvajamo, tako lakše provodimo i noći, i dane.
Upoznale smo se kako su se rodile. Ljuljuškala bih jednu, pa drugu i osećala da im prija.
Sada, vezane smo tako čvrsto da se predstavljamo kao rođake.
Crtaju mi poruke po moždini kada se uspavam, pa i u snu ostajemo zajedno.
Poseban je razlog što ih i na letovanje vodim:
ako me talas proguta, moraću bilo kako da se izvučem jer će na obali plakati i dozivati me do beskraja!

ŠTA JE ŽIVOT?

Pisci koji se smatraju velikim, pa samim tim i preodgovornim za svako novo delo, proveli bi dane ispisujući ovu priču. Reč mora biti precizno odabrana, ritmika i smisao rečenice, takođe. Dobro je što ovim nisam opterećena uopšte. Otkucaću jedan događaj najjednostavnije, upravo onako kako se odvijao. Dakle, rekla je: “Šta je život? Od mladosti nisam videla dva, nekada nerazdvojna, druga. Kako je jučerašnji susret sa jednim od njih bio neverovatno iznenadan, osetilaa saam potrebu da skočim od sreće, zagrlim ga i zapevam našu staru. Znam da je i on poželeo isto. Oči su mu sjale kao munja noću. Međutim, nismo mogli zato što je mesto događaja bio dom onog drugog koga ni on godinama nije sreo a sada smo se pronašli jer je zdrav od srca umro.”

SUDBINA

Priznala je sve što su tražili da prizna i ne samo tražili, već su joj pretili pogledima poput smrtnih gromova usred nežnih oblaka ne suočavajući se sa njenim licem preplavljenim suzama pa je osetila kako joj iz duše viri pitanje: je li to sudbina? na šta joj je podsvest odmahivala: sudbine nema, na tebi je da odlučiš hoćeš li nastaviti život kao sluškinja ili zavladati namerama osećaja iz detinjstva koje je bilo nevino, ispunjeno ljubavlju bez cinizma, dvosmislenih odeljaka.
Žedna i oznojena, naglo se probudila.

SENKA

Sanjala sam nešto ružno. Probudila sam se, otkrila i prekrila ponovo. “Sanjaću isto…” pomislila sam i otkrila se sasvim. Drugom rukom, povukla sam prekrivač preko glave. “Nećeš ništa, ćuti”, izgovorila sam ispod jastuka. “Sanjaću, sanjaću….” “Ćuti, nećeš, čuješ?!” Ućutala sam, a senka je i dalje pred vratima, ponavljala “ću”.

ANALIZA

 

Život je prekratak i ne možeš ga protraćiti na gluposti. Evo, dok sam napisala ovo, potrošila sam ceo minut. Šta se sve moože dogodti za šezdesetak sekundi? Mogu se nasmejati i opustiti. Mogu vrsišteći opsovati. Mogu se i ubiti.

Mislim, mislim, mislim; tako rastežem trajanje. Ako ga ne rastežem, nema razloga za mišljenje. Stvarno je prekratak, nešto moram preduzeti ne trošivši ga na beznačajnosti.

Iz fioke vadim sličice. Devočica sa njh naplakuje:

“Koji si razlog smislila pa si mene ubila?”

“Život! Tako ću ga, subjektivnim povodom, najduže analizirati.”

ČOVEK

Pošaljite mi poruku kada svane
moram ustati rano pre pet
Vrata nisam zaključala
htela sam al’ ključa nema
Kada sam se smestila
svetlost mi je davala signale sa ulice
Poznajem ulicu i rodni grad
ipak
sve se svelo na prepoznavanje
Čoveka od pre četrdeset godina
čoveka koji se posle nije javljao
Prepoznajem zvuke sa prozora
To su reči nekog koga sam čekala
Smena mraka i svetlosti
Možda su kapci njegovih očiju
Uspavam se i probudim
Tako budna još uvek spavam
Sanjam da mislim
Sanjam da spavam
a on me gleda iz prošlosti

PROŠLOST

Prošle su godine kako sam ostala bez majke
Prošle su godine od pojave oblaka bez kiše
samo sa srebrnim konfeticama
tokom noći iz njih izleti i Sunce
Prošle su godine od zadnjeg rata koji je
ubio veru u prijateljstvo
Prošle su godine od sna bez naglog buđenja
sa pretnjom mogućim bombardovanjima
Prošla sam i ja slobodna do novog zatvora
usamljena
Ostali su ljudi koji veruju da donose dobro
Gledaju u mene kao u maglu
Ne vide groblja
Ne vide tugu
Ne vide jad
Seju lepotu iz koje izrasta zlo tako visoko da od njega
ni ja više
ne vidim
ništa

 

Comment
Share