Категорија: Ljubisa Ž. Vojinović – Majstorovski

УЧИТЕЉ

Одавно ме обузима жеља,
да опишем позив учитеља,
и кроз пјесму да назначим сада,
сваку важност учитељског рада.

Знајте добро и стари и млади,
да он, поса` јако битан ради,
и да дјеци, после учитеља,
најважнији, лик је учитеља.

Учитељ нам прва знања даје,
и вјечно нам у памћењу траје,
он код дјеце, уз корисне „муке“,
гради темељ науке и струке.

Кад с мислима у прошлост полетим,
радо, мог` се, учитеља сјетим,
емоција душу ми опрхва,
јер ме слова научио прва.

У вихору животнога сопства,
и у току цијелога школства,
за напредак друштва и државе,
главни поса`, учитељи праве.

Зато молим власти отаџбине,
да се боље о њима побрине,
и да више учитеље плаћа,
то се друштву вишеструко враћа,
за рад` добра, напретка и мира,
нек најбоље учитеље бира!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Ову пјесму посвећујем мом драгом, већ давно упокојеном
учитељу, Петру Перу Цвијовићу, који је био учитељ мени

и мом брату Момчилу и мојој сестри Драгињи.
Равна Ријека, О.Ш. „Алекса Бећо Ђилас“, мај 2023 љета Господњег

ОДА СРПКИЊАМА

Започет` ћу пјесму ову,
с љутим бојем на Косову,
јер је, после тог` страдања,
дошло доба робовања,
те је много удовица,
уплаканог било лица.
Ал` још пуно би` ратова,
ђе изгину витезова,
које пјесме величаше,
што бранише земље наше,
ал` женама како бјеше,
и шта оне поднијеше?!

На плећа је српска жена,
изнијела сва бремена,
уз све муке и болове,
и све јаде кроз в`јекове,
биће тешко у редове,
описати пјесме ове.

Док су мушки ратовали,
на жене се терет свали,
и док у том` јаду вене,
црну крпу заођене,
и да буде мука већа,
жени паде све на плећа.

То је тако вазда било,
ал`се често гријешило,
те нијесу српске жене,
кол`ко треба похваљене.

Кад пјесници ово схвате,
нек се свога пера лате,
па ту тему нек обраде,
и опишу женске јаде.

О женама нек се пише,
да се знаде много више,
за прегнућа српских жена,
и подвиге кроз времена,
да њима да признање,
за херојство, ништа мање.

Храбра, мудра, с много дара,
од ничега пуно ствара,
у јадима вазда била,
ал` је пород одгајила.

А примјера безброј има,
кад та мука дође њима,
да остану саме с ђецом,
с милим Богом и са свецом.

У сред` тешке немаштине,
муж одлази ђе се гине,
док он брани отаџбину,
жена чува нејач њину,
и док он је на бојиште,
њој у кући ђеца вриште,
о којим` се она стара,
а душу јој страх разара.
Жене тешку битку бију,
да огњиште кућно свију,
из петних се жила труде,
да војника нових буде.

Зато српској жени хвала,
што је све то издржала.

Свети грал су српске жене,
кроз њихове чврсте вене,
крв јуначка вазда тече,
зато, мора да се рече,
да су оне соколице,
што рађају перјанице,
и јунаке све те славне,
е, зато су оне главне.

Наш је народ много страда`,
тукло га је сваких јада,
ал` су наше сестре, мајке,
баке, тетке, стрине, снајке,
уздигнута горда чела,
дизале нас из пепела,
све изнова почињале,
и гене нам очувале,
рађајући птиће нове,
за будуће соколове.

Српске жене, част ви свака,
ви сте примјер од јунака,
и расадник свег` живота,
и узор сте свих љепота,
с овом пјесмом и римама,
захваљујем сада вама!

Аутор: Љубиша Ж.. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, осми матр 2023 љета Господњег

КАД САМ БИО МАЛИ

Кад сам био сасвим мали,
свакако су мене звали.
„Злато“, ме је звао тата,
носећи ме око врата.

Мајка ме је, „Сунце“ звала,
и брижно ме неговала,
и уз мене увек била,
и од зла ме сваког крила.

„Срећо“, ме је звала баба,
на мене је била „слаба“,
па кад нешто по злу крене,
штитила је увек мене.

„Соколе“, ме звао деда,
код њега се знало реда,
али ме је свуд` водио,
и свачему научио.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Паметни родитељи допуштају својој деци,
да по неки пут и погреше.“
Махатма Ганди

Мајсторовина, јул 2018 љета Господњег

ДЕЧЈА МОЛБА

Ви, одрасли, не умете,
да, нас децу, разумете,
па, рад` неке мале штете,
ви грдите своје дете!
Што си тако суров свете?

Љутите се због ситница,
ил` некаквих глупих трица!
Ми смо, ипак, само деца,
зашто, да нам срце штреца,
и толика диже бука,
због нашега несташлука?

И када вас умор свлада,
од напорног неког рада,
и у вама бес превлада,
сетите се, ви, баш тада,
да то исто нисте знали,
ни ви, кад сте били мали!

Зато тада застаните,
и дубоко удахните,
онда „ручну“ повуците,
мало више размислите,
своје нерве опустите,
и на децу не вичите.

Ми не знамо, ал` ви знате,
треба савет да нам дате!
Па све тате и све маме,
маните се так`е драме,
и млаћења празне сламе,
добра нема од галаме,
већ ће бити само штете,
коју трпи ваше дете!

Знамо да то није лако,
али треба радит` тако,
ми ћемо вам рећи како,
поступите баш овако!
Рад са децом тражи дара,
ал` реч лепа, све отвара,
вреднија је од свих пара,
од ње има увек ћара,
јер у души срећу ствара.

То сад добро упамтите,
и увек се потрудите,
да дечицу не грдите,
већ их често похвалите,
и уз осмех то радите!

Од када се дете роди,
ка томе се циљу ходи,
да његовом бићу годи,
да му ништа не нашкоди,
све битно се на то своди,
радост душу да оплоди.

Одраслим` се деца чуде,
што им некад строго суде,
јер за љубав деца жуде,
и не воле кад се куде!

Зато, нек се сви потруде,
да осмеха чешће буде,
што га више деци нуде,
даће од њих боље људе!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Деца често говоре истину. Штета што немају више ауторитета.“
Мађарска пословица

Петроварадин, октобар 2019 љета Господњег

ОДА ЗАНАТЛИЈАМА

Ковач, зидар, тесар, столар,
кројач, бравар, кујунџија,
пушкар, бачвар, грнчар, колар,
ткач, обућар, симиџија!

Дрводеља, лимар, кожар,
стаклар, стругар, бунарџија,
бербер, златар, штампар, књижар,
молер, корпар и сајџија!

Кад је ствара` занатлију,
Бог му даде пуно дара,
да направи све што треба,
и вриједност нову ствара.

Све те људе, Он обдари,
са умјећем и са знањем,
зато `им се ево клањам,
са великим поштовањем.

Сви мајстори, од заната,
уложиће пуно труда,
да њихове руке златне,
направе нам` многа „чуда“.

Док по овој Земљом ходим,
и све док ме Сунце грије,
поштоват` ћу часни позив,
од свакојег` ЗАНАТЛИЈЕ!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Да би неко био добар мајстор, он прво мора бити добар човјек!
„Без алата, нема заната.“ Али, без добрих и правих занатлија,
Не би било важних нити адекватних алата!
Аутор

Нови Сад, Занатски дом, на Савиндан 2019 љета Господњег

ОДА ИНЖЕЊЕРИМА

Они су људи, који мало зборе,
и не троше време на празне приче,
ал’ они, велике изуме створе,
зато, нек` њима хвалоспев се кличе!

Те људе поштујем, што све то раде,
што сва та „чуда“ смишљају у глави,
те памет њихова и нама даде,
олакшан посао и живот прави.

Да није било њиховога труда,
прегнућа многих и бистрога ума,
не би ни било свих техничких „чуда“,
и многих, за људе важних изума!

Е зато, човече, кад небом летиш,
путујеш у возу, ил’ бродом пловиш,
ил` се удобно у ауту возиш,
и многе руте далеке пролазиш,
уз помоћ џи – пија, путеве тражиш,
и на свом` мобилном слике „направиш“,
ил` можда, до стана лифтом долазиш,
а у свом` стану, све даљинцем палиш.

Сва та „чудеса“ смислили су људи,
да свима нама, лакши живот дају,
и да л` се, сад ико, пита ил` чуди,
ко су стручњаци, који то стварају?!

Сви, до задњег`, техничке су струке,
а спретне су и умјешне руке,
и с великим знањем из науке,
који с радом и са много муке,
све ураде прецизно по мери,
то су знајте, људи инжењери!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Ову пјесму написах, у знак захвалности свим инжењерима, из разних области природних наука, који су сасвим сигурно, својим изумима и иновацијама, олакшали живот и рад васколиком људском роду. Не постоји ни један човјек на земљи, који свакога дана и то више пута, не користи разне уређаје, машине и апарате сваке врсте, а да при томе, вјероватно и не размишља о њима, о њиховом начину функционисања, као и о томе, ко је и како сва та „чудеса“ осмислио, а онда их и у пракси, физички направио и оспособио за употребу и коришћење. Хвала инжењерима!

Нови Сад, Илиндан 2014 љета Господњег

EРА АУТОМОБИЛА

(Да се озбиљно нашалимо.)

Има више од стотину лета,
како човек с аутом „авета“,
па све мање на ногама шета,
не схватајућ`, да свом` здрављу смета,
ал` с њим` стиже на сва места света,
те му мала постаде планета.

Од кад спозна чари од аута,
човек воли да некуда лута,
и пред њим` је увек нека рута,
стално смишља себи новог пута.

Сад се многи, са аутом зори,
па музику „пањи“ да се ори,
о ауту, своме, тол`ко збори,
да с том` причом све у друштву смори.

Уз ауто, сав се распилави,
оно му је, баш љубимац прави,
те на волан од кад руке стави,
на сопствене ноге заборави.
Али, разум кад изгуби здрави,
и кад пажња њему олабави,
тад на жалост друмове крвави,
ил` у реци дубокој се дави!

Кола воли и ноћу их снује,
те изнова, он планове кује,
где да с њима поново путује,
и издувне гасове да бљује,
не схватајућ` да природу трује!
Свуд` мотори од аута брује,
где пожели, човек брзо ту је,
док му служи, здушно га милује,
ал` када се поквари, тад псује,
што не може са њим` да „лудује“,
па с мајстором мора да „другује“,
јер камару новца му дугује!

Већ одавно нема коњског каса,
замени га сад „висока класа“,
у ауту сада седи „даса“,
слушајући ударце од баса.

Нема њиске, сада кола трубе,
место грифа, сад друм гуме „љубе“,
већ одавно, коњи битку губе,
и сад они, испод су хаубе.

Много људи свога коња прода’,
сад је дошла ето таква мода,
нико неће ни метар да хода,
ко зна шта ће, да се ту још дода,
испод капе небескога свода,
свуд` су шифре бројева бар-кода,
шта л` ће бити, од људскога рода?!

Све нас скупа, Бог грди и куди,
ал’ се ретко, због тог` ко узбуди,
све је више људи што су луди,
сам ће себи, човек да науди,
ал’ кад једном из сна се пробуди,
сам ће себи да се тада чуди,
јер ће кола бит` више но људи!

Аутор: Љубиша Војиновић МАЈСТОРОВСКИ

Мода је, често промашај чисти,
јер више штети, но што користи.
Аутор

Нови Сад, јун 2023 лета Господњег

 

УМ И СНАГА

„Ум царује, снага кладе ваља“,
те се на ум, вазда примат ставља,
ал` ум, ипак, највише вриједи,
код владара што на трону сједи.

Спрега власти и добре памети,
напредак ће сваки донијети,
ал` разума ђе довољно нема,
ту ће бити увијек проблема.

Кад ум бистар, главу не опрема,
џабе сила и снага голема,
те је право рећи зацијело,
здрав дух даће и здраво тијело.

Будали је дато да авета,
и да вазда мудраца омета,
па лудаци често се удруже,
да паметног човјека наруже!

Но, ипак је на памет превага,
али, није на одмет ни снага,
кад то двоје, у једно се споји,
ништа јаче, онда не постоји!

Аутор: Љубиша Војиновић МАЈСТОРОВСКИ

„Снага без памети, сама од себе се руши“.
Хорације

„Они који се служе умом, владају онима који се служе само рукама“.
Конфучије

Нови Сад, октобар 2015 љета Господњег

ПОГЛЕДИ КА НЕБУ

О Господе свемогући,
нек праведна Твоја рука,
на наша се плећа спусти,
и спаси нас ових мука.

Вјерујући народ српски,
у Тебе се узда` сада,
јер,Ти си нам, о Господе,
још једина оста` нада.

Душмани се српски множе,
а владари наши гложе,
заштити нас од зла овог`,
свемогући драги Боже.

Народ к небу поглед пружа,
ђе се Твоји двори сјаје,
и од Тебе помоћ тражи,
шта нам друго преостаје?!

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, на Сретење 2023 љета Господњег

ДУША

Сваки човјек понаособ, два дијела лична има,
то су душа и тијело, ал` ме први сад занима.

Повреде ће на тијелу, краће доба бити красте,
ал` душевна рана често, никад неће да зарасте.

Доктори ће много лакше, бол тјелесни да спријече,
али им је пуно теже, бол душевни да лијече.

Кад тијело људско умре, у земљу ће да почива,
али душа гдје му иде, шта се са њом` тада збива?!

Тијело се земљи враћа, ка` и восак од свијеће,
а душа је као пламен и увијек к небу креће.

На крај пута животнога, тјелесно се све угаси,
прах се земљом тад покрива, ал` се душа ипак спаси.

Ал` дубоки бол душевни, никад са свим` не зац`јели,
те га душа с собом носи и на небо кад одсели.

То космичка енигма је и ту наше знање стаје,
и душа ће тајна бити, све док људског рода траје.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Блажени су и спокојни, људи који имају добру душу.
Они, који имају лошу, никада нијесу мирни и спокојни“.
Питагора

Нови Сад, јесење Задушнице, 2018 љета Господњег