НА АВАЛИ

НА АВАЛИ

Гледао сам са Авале,
ђе `но Сава Дунав грли,
па од Ушћа, ка Ђердапу,
дубока им вода хрли.

И панонска поља златна,
ђе је некад било море,
а сад шуме зелене се,
падинама Фрушке горе.

Тамнавом се све до Цера,
преко Мачве видик пружа,
а онда ми поглед паде,
ђе се шири цвјетна Гружа.

Од Гледића до Букуље,
Шумадију видим плодну,
винограде и воћњаке,
који красе земљу родну.

О Србијо, ти предивна,
љепоте ти нема ниђе,
хвала Богу што те створи,
и што ми те око виђе.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Торањ на Авали, Цвијети, 2022 љета Господњег

ТРАГ

ТРАГ

Е, јуче сам на сахрани био,
и свог` друга у земњу пратио!
Ко до јуче, ми смо дјеца били,
а сад ево, већ смо остарили.

Људски вијек, ко трептај је ока,
ко кап воде сред` мора дубока,
ил` ко зрно умнога сјемена,
у вртлогу космчког времена.

Од момента кад се човјек роди,
својом вољом, он свој живот води,
и к свом крају непрестано ходи.
Јурећ` стално са свачим се гости,
али гдје ће оставити кости,
не зна нит` свјестан пролазности.

Но, док овим свијетом битише,
своју причу, он животну пише,
и сам себи циљеве поставља,
ал` траг неки, за собом оставља.

Е, тог трага, нек се свако пази,
гдје ће, куда и са ким` да гази,
јер траг нико не може сакрити,
a по њему вреднован ће бити.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Нови Сад, март 2023 љета Господњег

КАФАНСКА НОЋ

КАФАНСКА НОЋ

Ових је дана, мој дом кафана,
све ми се куле круне и руше,
на срцу мом` је дубока pана,
док бол и туга душу ми гуше.

Сипај ми вино келнеру стари,
не журим нигде овога трена,
нико, за мене сада не мари,
ни душтво моје ни моја жена.

Пролазим сада кроз тешку мору,
са вином лечим душевне ране,
добићу, можда, још једну бору,
ал` нека, пићу док зора сване.

Пусти ме ноћас једини друже,
да болно срце песма ми дира,
само нек свирка траје што дуже,
да душа моја, пронађе мира.

У категорији за одрасле песнике.

ЈЕЛА КОСА И РОСА

ЈЕЛА КОСА И РОСА

Одсела је цура Јела,
да предахне испод јела,
па извади разног јела,
да би нешто мало јела.

У руци јој оштра коса,
а низ плећа дуга коса,
са њом` иде сестра Коса,
висока их чека коса.

Уз планину иду горе,
кроз зелене густе горе,
ал` испред њих шуме горе,
шта од тога има горе?

Док тај пожар гаси роса,
сустиже их баба Роса.
Роса сједе, а све кука,
због болова десног кука,
рад` тога је мало села,
јер дуг пут је још до села.

Јела веза у реп косу,
а из руке баци косу,
па замоли сестру Косу,
да би лакше прешли косу,
док још шума, има росу,
помогоше бабу Росу.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Језик је жива снага, са којом је везана не само култура,
него и само постојање једног народа.“
Иво Андрић

Нови Сад, 2015 љета Господњег
Kategorija: Odrsli pesnici

СТО ЗА ЈЕДНОГА

СТО ЗА ЈЕДНОГА

Док Сунце сија и небом хода,
упамти сине српскога рода,
кад нам је дошла ђавоља хорда,
и брат кад брата изда` и прода`.

Србију, тад Њемци дробе и ломе,
желећи да је крвнички згроме,
да нас униште и сасвим сатру,
сипаху свуда огањ и ватру.

Па нек се памти и нек се знаде,
да банда швапска, тад проглас даде:
„Сто, ће убити српских смртника,
за једног њиховог мртвог војника“.

Да се што жешће нама освети,
још нам додатно тад запријети:
„Педесет Срба мријет` ће на муци,
за једну рану на швапској руци“.

То нигдје, синко, важило није,
сем на тлу наше свете Србије,
и никад сличне не бјеше приче,
да се за једног, стотину смиче.

Катил нам поби` дјецу и жене,
и крв се њима заледи у вене,
двадесет и три стотине, тада,
невиних ђака и људи страда!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Крагујевац, Шумарице 2022 љета Господњег

ОПЕЛО „СТАРОЈ ДАМИ“

ОПЕЛО „СТАРОЈ ДАМИ“

На западном тлу Европе, сад већ грдно заудара,
распада се на комаде, варалица ова стара.

Блуд је, разврат и неморал, потрошио „стару даму“,
од којег многи стиди и гнуша се томе сраму.

Ђеце, тамо све је мање, породица скоро нема,
није чудо што нестају, стигла их је анатема.

Она има колоније и још друге покорава,
и желећи још робова, не поштује туђа права.

Све ратове стално води, туђе благо да отима,
то радећи вјековима, па због тога „раскош“ има.

Пљачкала је „стара дама“, многе земље по планети,
е, сад зло ће да је снађе и да јој се то освети.

Што сијала, сада жање, дошло доба да се плаћа,
па другима што уради, сада јој се ево враћа.

Сад анђео „милосрдни“, и њима ће да засвира,
па, нек виде како ли је, кад се туђа кућа дира.

Полу Мјесец плиму диже, арапско се „море“ креће,
потопиће сву Европу и доносећи њој „пролеће“.

Ка Европи хорде хрле, све ће у њој да поруше,
гајтаном ће свиленијем, „стару даму“ да пригуше.

Играла се с ватром „дама“, ал` се ипак преиграла,
сад се плаши своме дому, јер се ватра распламсала.

Западне су империје, ову кашу закувале,
и ђаволу душу дале, да би туђе отимале.

Чељусти `им халапљиве, да прождеру све су хтјеле,
од сопствене бахатости, начисто су полуђеле.

Америчка гладна ала и нама је добро знана,
од трозупца те сотоне, још носимо много рана.

Непријатељ наше вјере и римска је „Света капа“,
и од ње је народ српски, у мукама често скапа`.

Призивају рат велики, биће страшне погибије,
ал` ће српству Сунце синут`, са истока од Русије.

Нек се моја земља клони, те аждаје с више глава,
док не дође моћна сила, православног „руског лава“.

Отворише врата пакла, страдања ће много бити,
ал` уз помоћ драгог Бога, добро ће се завршити.

У Господа сад се уздам и праведну Божју руку,
да ће братска Русија нам, савладати ову муку.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„…Крс` и топуз, нека се ударе,
коме прсне чело, куку њему…“

„…Нека буде, што бити не може,
нек` ад прождре, покоси сатана,
на гробљу ће изнићи цвијеће,
за далека нека покољења…“

Нови Сад, октобар 2022 љета Господњег

БЕСАНА НОЋ

БЕСАНА НОЋ

Док ноћ се лагано спушта,
и светла улична пале,
пољупци твоји ми, Мила,
бескрајно вечерас фале.

Ах, љубави узвишена,
шта од тебе лепше има,
и од чари које пружаш,
те их нежно душа прима.

Знам, да сада далеко си,
и да ноћас нећеш доћи,
те ноћ ову, без тебе ћу,
тиховати у самоћи.

Твој ми осмех недостаје,
и загрљај белих руку,
ко и црна коса дуга,
кад се проспе по јастуку.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, 1990. љета Господњег

ДАЛЕКО ОД СРЦА

ДАЛЕКО ОД СРЦА

Замишљен, гледам у воз који креће,
јер вољена моја, путоваће њиме,
а знам, да никад вратити се неће,
и ево тешко мирим се са тиме.

У другу земљу одлази она,
заувек иде из живота мога,
док руком машем са уског перона,
тужан сам од бола, рад стања тога.

Из моје земље одлазе млади,
ал` они нису к`о што су роде,
на жалос` моју, шта да се ради,
нико се не врати, кад једном оде.

Љубави многе тако увену.
Душа ми сада у болу грца,
вољена оде у овом трену,
и биће далеко од мога срца.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, 1989. љета Господњег

ГОВОР ТИШИНЕ

ГОВОР ТИШИНЕ

Гледам ти очи, лице и тело,
срце би, нешто, рећи ти хтело,
али пред тобом, увек заћути,
и сад ћеш опет, тишину чути.

И тако, ево и ове прилике,
језик ми занеми, од твоје слике,
и ако срце ми, ко пламен гори,
ал` опет не зна, шта да ти збори.

А шта ти, уопште, може и рећи,
како ће твоју наклоност стећи,
и које речи, могу помоћи,
да будеш моја, од ове ноћи?

Ал` ватра у мом срцу не лаже,
а поглед мој ти, с тишином каже,
и дубок издах из мојих груди,
о дивна жено, љубав ми буди.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, 2021 лета Господњег

-На међународном песничком конкурсу,
„СРЕМСКОКАРЛОВАЧКИ ПЕСНИЧКИ БРОДОВИ 2022“
-У категорији: „СВЕТ СЕ ДЕЛИ НА ДВОЈЕ“
-Песма је освојила другу награду.

 

СРПСКОМ РОДУ

СРПСКОМ РОДУ

Е вјере ми, Сунца ми и неба,
код нас, нешто није како треба!
Морамо се хитно пресабрати,
и Господу питања послати:
Што је њему, до нас мање стало,
и што царство српско се распало?
Што је Срба, толико страдало,
и што нас је мало преостало,
те је много наших глава пало,
треба браћо продумати мало?!

Најстарији народ у Европи,
у више се нација претопи,
а род српски, ко магла расплину,
кад нагази ватиканску „мину“!
Образа ми и мојих очију,

од кад они, нама капу шију,
и по српству немилице бију,
а истину вјековима крију,
да је Срби сазнати не смију!

Ево сада, када вид поменух,
као да се из бунила пренух,
на ум прво питање ми паде,
због чега нам то душмани раде?
Да л` је до нас, до њих, ил` до Бога,
и ко кривац стања је овога?!
Чини ми се живота ми мога,
да помало, има свега тога,
ал` највише, наша је неслога!

Но, ко има историјско знање,
и сагледа цјелокупно стање,
одговор ће, више или мање,
лакше наћи, на ово питање.

Ал` Богови српскијех племена,
у прадавна и славна времена,
штитили су људе нашег рода,
и све земље словенских народа,
од Синаја и његових гора,
про Балкана до Балтичког мора!

Од кад на нас Световид не гледа,
све ђаволу црноме се преда`,
и Бог Перун, од кад нас не чува,
свака губа нама „чорбу“ кува!

Узеше нам знање и имање,
те нас има све мање и мање,
све се српско затире и брише,
а на небу, Срба све је више.

Бог сада`њи, Србе слабо пази,
те нас свако убија и гази,
свако од нас, по нешто отима,
а шта оста`, и то нам се клима!

Све што хтјеше душмани отеше,
поричући да то српско бјеше,
док нам лажну историју пишу,
и памћење колективно бришу,
свуд` нас кољу, гоне и урнишу.

Е, због тога моје срце рида,
па плачући присјетих се Вида,
и Сварога и Бога Перуна,
кад је славна била српска круна,
отаџбина моћна нам је била,
и најјача на свијету сила!

Српски роде, ево и сам кажи,
и лигични одговор потражи,
од кад код нас, ова прича важи:
„Када неко с каменом те гађе,
ти му с хљебом узврати најрађе,
ил` ти шамар одвали по лицу,
потури му и другу страницу“!
Замислите још чуда овога,
кажу: „Љуби и душмана свога“,
дајте браћо, манимо се тога,
то не ваља, образа ми мога!
И та ми се прича не допада,
а ви браћо размислите сада,
је л` исправно „зуб за зуб“ мјерило,
и логично задовијек било!

Да л` ту стоји наше сагрешење,
је л` ту треба тражити рјешење?
Мора доћи до свесрпског` збора,
да сви дођу из балканских гора,
као и сва српска дијаспора,
јер, Бога ми и Божјега створа,
нешто код нас мијењат` се мора!
Драга браћо, размислите мало,
је л` нам` ишта друго преостало?

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, на Ивањдан 2021 љета Господњег