Категорија: Dragojlo Jović

ЈОШ ОВА ПЕСМА – Драгојло Јовић

ЈОШ ОВА ПЕСМА Песме више ја да пишем нећу, Нека ветар носи стихове и риме, Одавно ништа не личи на срећу, Душе охладнеле, отоплиле зиме. И све је мање трагова у снегу, Оних што у мени будили су срећу, А погледом брижним, ко срне у збегу, Знали су шта желим, а шта волет нећу. Ни … Настави са читањем “ЈОШ ОВА ПЕСМА – Драгојло Јовић”


ЈОШ ОВА ПЕСМА

Песме више ја да пишем нећу,
Нека ветар носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Душе охладнеле, отоплиле зиме.

И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
А погледом брижним, ко срне у збегу,
Знали су шта желим, а шта волет нећу.

Ни улице наше нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику градском сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.

Песме скоро и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми незнају шта је у корену.

Моје песме за весеље нису,
Из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране, само туга тече.

Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи,
Ал ожилјци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.

© Драгојло Јовић

 

ЗЕНИЦА ОКА ТВОГ – Драгојло Јовић

  ЗЕНИЦА ОКА ТВОГ Кад ми ружни дани дођу, Па у мрачне мисли тонем, Невиђену жељу имам, У очи ти да потонем. Да у њима нађем мира, Па зароним у дубине, И још једном, ој младости, С тобом летим у висине. Баш ко некад кад смо знали, Да је живот тек пред нама, И зенице … Настави са читањем “ЗЕНИЦА ОКА ТВОГ – Драгојло Јовић”

 

ЗЕНИЦА ОКА ТВОГ

Кад ми ружни дани дођу,
Па у мрачне мисли тонем,
Невиђену жељу имам,
У очи ти да потонем.

Да у њима нађем мира,
Па зароним у дубине,
И још једном, ој младости,
С тобом летим у висине.

Баш ко некад кад смо знали,
Да је живот тек пред нама,
И зенице очију нам,
Љубав зраче до бескраја.

Сад ми опет очи гледаш,
Ал у њима жар се гаси,
Од све снаге и пламена,
Још их само боја краси.

А ја желим да још можеш,
Стару ватру да запалиш,
Па очи нам кад се сретну,
Сагорело да повратиш.

Хајд још једном зенице ти,
Кроз очи ми сјај пошаљи,
Нек ми душа опет блиста,
Ко таласи пенушави.

© Драгојло Јовић

 

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ – Драгојло Јовић

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ  БОЕМИ Хеј крчмару стари,  ајд  донеси пића, Па се сети прошлих дана и ових младића, Којима си некад у рана сванућа, Причао на уво где је коме кућа. Тридесет је лета,  прошло као дан, Лагано нас гледаш, питаш се и сам, Зашто нам од бора изгужвана лица, Кад то време уби, … Настави са читањем “СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ – Драгојло Јовић”

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ  БОЕМИ

Хеј крчмару стари,  ајд  донеси пића,
Па се сети прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа,
Причао на уво где је коме кућа.

Тридесет је лета,  прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.

Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета. Настави са читањем “СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ – Драгојло Јовић”

ЈОНСКА ГРОБНИЦА – Драгојло Јовић

ЈОНСКА ГРОБНИЦА Ти гробнице Јонска плава, Ту где спава много Српских глава, Што у патњи великога рата, Ту на Виду оста брат до брата. Брат до брата у гробници плавој, Снове своје остварио није, Да још једном у јуришу славе, Српској кући, врате своје главе.


ЈОНСКА ГРОБНИЦА

Ти гробнице Јонска плава,
Ту где спава много Српских глава,
Што у патњи великога рата,
Ту на Виду оста брат до брата.

Брат до брата у гробници плавој,
Снове своје остварио није,
Да још једном у јуришу славе,
Српској кући, врате своје главе.

Настави са читањем “ЈОНСКА ГРОБНИЦА – Драгојло Јовић”