Категорија: Dragojlo Jović

ОКА МОЈА ДВА – Драгојло Јовић

ОКА МОЈА ДВА Кише немилице лију, данима, Ноћи су дуге и предуге, На јастуку мом мало је сна, И превише туге. Опет једно тмурно јутро, Отварам очи несанице, Срећем се са собом,згужвано ми лице, Кренућу опет за очима луталице. Дан суморан и сив, Исти као и они пре, Све смо већ одсањали, Сад више немамо … Настави са читањем “ОКА МОЈА ДВА – Драгојло Јовић”

ОКА МОЈА ДВА

Кише немилице лију, данима,
Ноћи су дуге и предуге,
На јастуку мом мало је сна,
И превише туге.

Опет једно тмурно јутро,
Отварам очи несанице,
Срећем се са собом,згужвано ми лице,
Кренућу опет за очима луталице.

Дан суморан и сив,
Исти као и они пре,
Све смо већ одсањали,
Сад више немамо где.

Ново ће вече, промрзле руке,
И киша опет лице ми кваси,
Тражим те по перонима,
Напуштених вагона и
Изгубљених возова.

Ал чекање нек ми буде спас,
Ил можда тај судњи час,
Јер чекаћу ја згрчен као пас,
Верујући да ме промрзлог,
Можеш само ти, пробудити.

А ако и не отворим очи, не жали,
Шапни ми само, чућу те ја,
Да била си ту и да нису узалуд,
Угасла ока моја два.

ВИОЛИНА СТАРА – Драгојло Јовић

ВИОЛИНА  СТАРА  Хеј Цигани где сте ноћас, Зашто ваше виолине ћуте, У струнама да ли душе има, Да певамо ко некад ноћима. Убија ме ова ноћна тмина, И ћутање старих виолина, Док у њима трепери истина, Која нам је увек  мелем била. Виолине старе, моје песме знају, И прсти свирача играју се њима, Само ноћ … Настави са читањем “ВИОЛИНА СТАРА – Драгојло Јовић”

ВИОЛИНА  СТАРА 

Хеј Цигани где сте ноћас,
Зашто ваше виолине ћуте,
У струнама да ли душе има,
Да певамо ко некад ноћима.

Убија ме ова ноћна тмина,
И ћутање старих виолина,
Док у њима трепери истина,
Која нам је увек  мелем била.

Виолине старе, моје песме знају,
И прсти свирача играју се њима,
Само ноћ је кратка за све песме наше,
Зора већ сабира поломљене чаше.

А циганска душа, племенита,  мека,
Са гудалом кривим бира за човека,
Из  младости песме наше старе,
Што  сећају на  рајске  другаре.

Ако струна  нека  не  дочека зору,
И нестане негде у вртове рајске,
Са собом ће однети  зоре и кафане,
Тамо где се ћути и никад не сване.

КЛАСJЕ ЗЛАТНО – Драгојло Јовић

КЛАСЈЕ  ЗЛАТНО Класје златно моје земље родне, Док ти стабло недозрело њише, Врана свака на тебе кидише, И пустоши плодних њива род. Земља моја најбоље је дала, Вековима Свету жито даривала, Сад је дара превршила меру, Жито жању а кожу нам деру. И не смета ником мозак православни, Већ користе шта нам је у глави, … Настави са читањем “КЛАСJЕ ЗЛАТНО – Драгојло Јовић”

КЛАСЈЕ  ЗЛАТНО

Класје златно моје земље родне,
Док ти стабло недозрело њише,
Врана свака на тебе кидише,
И пустоши плодних њива род.

Земља моја најбоље је дала,
Вековима Свету жито даривала,
Сад је дара превршила меру,
Жито жању а кожу нам деру.

И не смета ником мозак православни,
Већ користе шта нам је у глави,
Па са шаком белосветских пара,
Отимају мом роду, благо из недара.

Гледам како пустоше се поља,
Гракћу Вране веселе се плену,
А мени ће срце да препукне,
Плен се носи све у једном смеру.

Осташе нам поља у корову,
Ни од стрна не остаде ишта,
Знам да опет вратиће се Вране,
Кад жито ми носе, крвариће ране.

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА – Dragojlo Jović

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА Песме више ја да пишем нећу, Па нек вода носи стихове и риме, Одавно ништа не личи на срећу, Јер све  је исто, и лета и зиме. И све је мање трагова у снегу, Оних што у мени будили су срећу, А погледом брижним, ко срне у збегу, Знали су шта желим, а … Настави са читањем “ПОСЛЕДЊА ПЕСМА – Dragojlo Jović”

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Песме више ја да пишем нећу,
Па нек вода носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Јер све  је исто, и лета и зиме.

И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
А погледом брижним, ко срне у збегу,
Знали су шта желим, а шта волет нећу.

Ни улице градске нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику каменом сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.

Песме више и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми  не знају шта је у корену.

Песме моје за весеље нису,
из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране, само туга тече.

Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи,
Ал ожиљци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.

НОСТАЛГИЈА ЗА ЧОВЕКОМ – Драгојло Јовић

НОСТАЛГИЈА ЗА ЧОВЕКОМ Кад то човек бејах ја, Дал у млађим годинама, Кад сам себе давао свима, Заточеник  емоција. Да ли  човек бејах ја, Кад ми самар ставише на леђа, И не гледах где је чија међа, Кад наивно веровах људима. Сад кад леђа не могу да носе, Свако тражи ушур и откосе, Гледам жуте … Настави са читањем “НОСТАЛГИЈА ЗА ЧОВЕКОМ – Драгојло Јовић”


НОСТАЛГИЈА ЗА ЧОВЕКОМ

Кад то човек бејах ја,
Дал у млађим годинама,
Кад сам себе давао свима,
Заточеник  емоција.

Да ли  човек бејах ја,
Кад ми самар ставише на леђа,
И не гледах где је чија међа,
Кад наивно веровах људима.

Сад кад леђа не могу да носе,
Свако тражи ушур и откосе,
Гледам жуте из младости слике,
Ех, да ми је још једне прилике.

Али живот репризу не даје,
Ко луд беше може да се каје,
Да у себи стално кривњу тражи,
Што прогута све те силне лажи.

Није време убило ми душу,
Нит су ноћи попиле ми сан,
Опет сунце са поносом гледам,
Животарим, чекам судњи дан.

Жалим само што несташе људи,
И остаде само трулеж, шљам,
Ако никне човек старог кова,
Изгуби се у шибљу корова.

А ја зборим о човеку,
Са путањом од поштења,
Да од Бога живот дат му,
Живи с вером са крштења.

И кад душа смртног бића,
У небеса к Богу крене,
Нек прозбори макар неко,
Мир костима за  човека,
Што с поштењем крај дочека.

© Драгојло Јовић
22.06.2018.

 

ОДАВНО ЈЕ ПРОШЛО ПОДНЕ – Драгојло Јовић

ОДАВНО ЈЕ ПРОШЛО ПОДНЕ Животу је подне прошло, Младости се старост руга, Латице са цвећа лете, Однеше их шесдесете. Место цвећа и мириса, У кости се јесен гнезди, Ту ће ваљда остарити, Најбоље је ту се скрити. Наше цвеће увело је, Остала је само трулеж, Лептири нас обилазе, Окрену се и одлазе, Траже цвеће са … Настави са читањем “ОДАВНО ЈЕ ПРОШЛО ПОДНЕ – Драгојло Јовић”

ОДАВНО ЈЕ ПРОШЛО ПОДНЕ

Животу је подне прошло,
Младости се старост руга,
Латице са цвећа лете,
Однеше их шесдесете.

Место цвећа и мириса,
У кости се јесен гнезди,
Ту ће ваљда остарити,
Најбоље је ту се скрити.

Наше цвеће увело је,
Остала је само трулеж,
Лептири нас обилазе,
Окрену се и одлазе,
Траже цвеће са пупољком.

У трулежи срце младо,
Жели песму и лепоту,
Има жељу за животом,
Ал и памет за срамоту.

Дошла јесен – много брзо,
Сад ће зима, покриће нас,
Пролеће нам неће доћи,
Осим у сну и самоћи.

А сат куца брзо брже,
Жури неком нашем циљу,
На небу ће бити боље,
Ако небо још постоји.

Ако и тамо правде нема,
Жалићемо час рођења,
Што живот нас све превари,
А ми наша  поколења.

КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ – Драгојло Јовић

КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ Ко ми зором очи буди, Док сањају старе снове, Јер године што пролазе, Не рађају снове нове. Ја бих опет као некад, Да ко лептир цвећу хитам, Па да слетим где год желим, Да ме има, да још скитам. Ех, када би клатно сата, Могло бар на трен да стане, Па … Настави са читањем “КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ – Драгојло Јовић”

КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ

Ко ми зором очи буди,
Док сањају старе снове,
Јер године што пролазе,
Не рађају снове нове.

Ја бих опет као некад,
Да ко лептир цвећу хитам,
Па да слетим где год желим,
Да ме има, да још скитам.

Ех, када би клатно сата,
Могло бар на трен да стане,
Па да сањам из младости,
Дане среће и радости.

Али сат је чудна справа,
Живот мери и кад спава,
Казаљка је живот цели,
Јер нам дан од ноћи дели.

И не куца свима исто,
Животу се често руга,
Кад казаљке уморе се,
Тад остане друг без друга.

Не будите зором мене,
Пустите ме да још сањам,
Да успорим клатно сата,
Што за врат нам живот хвата.

Па нек снови бар титрају,
Нек кроз вене крв појури,
Да пре сата зори стигне,
Лептир који к цвећу жури.

28.5.2018.
Драгојло Јовић

И ОВУ ПЕСМУ ПИСАЋУ ТЕБИ – Драгојло Јовић

ОВУ И ОВУ ПЕСМУ ПИСАЋУ ТЕБИ И ову песму писаћу теби, У зимској ноћи бар један стих, Па ако ми зора испије душу , Читај песму моју, не слушај њих. Не веруј ништа устима лажним, Што вешто маску у јутро ставе, А рањеним душама, као некад бабе, Баце неки угљен и сливају страве. Подигни главу … Настави са читањем “И ОВУ ПЕСМУ ПИСАЋУ ТЕБИ – Драгојло Јовић”

ОВУ И ОВУ ПЕСМУ ПИСАЋУ ТЕБИ

И ову песму писаћу теби,
У зимској ноћи бар један стих,
Па ако ми зора испије душу ,
Читај песму моју, не слушај њих.

Не веруј ништа устима лажним,
Што вешто маску у јутро ставе,
А рањеним душама, као некад бабе,
Баце неки угљен и сливају страве.

Подигни главу и гордо крочи,
Нек свако види да твоје очи,
И даље сијају Божанственим сјајем,
Весели се и радуј,ја и даље лајем.

И онда кад мене не буде више,
Неки ће чудак да пише стих,
Болом и гласом нечујног роба,
Као зла коб плашиће њих.

А ако тај ледени стих,
Не буде смео нико да чита,
Наћи ће се нека глава луда,
Која би да зна, ил да тихо пита.

Човека таквог препознаћеш лако,
Очи му сјаје а уста сува,
Од њега ћеш чути само правде глас,
Он тихо прича за времена глува.

Подари му осмех и охрабри биће,
Што грехове туђе откупљује стихом,
И поруку новом нараштају даје,
Шта се чуват мора, а шта се продаје.

Право потомака од вајкада стоји,
Да му преци најбољу, њиву остављају,
Па кад колач сече да Богу захвали,
Што на земљи предака своју славу слави.

И једина моја, још нешто те молим,
Да стихове ове не кријеш у тами,
Отворених очију писала их душа,
Не мислећи да л ће ико да их слуша.

Па нек реч је вечна, нек је свет разуме,
Природа  човеку зато памет дала,
Опет кроз ноћ ову завијају Вуци,
Сабрат ће се они, у добром и на муци.

© Драгојло Јовић

 

КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА – Драгојло Јовић

КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА И кад зора бела сване, Косовске ме боле ране, Несаница не мирује, Душу Српску стално трује. А кад душа напуни се, Са чемерним јадом својим, Ја пред песмом тужан стојим, Сузе капљу, њих не бројим. Те сузе су сад црвене, Јер из ока крв ми тече, Џаба зора, џаба јутро, Још … Настави са читањем “КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА – Драгојло Јовић”


КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА

И кад зора бела сване,
Косовске ме боле ране,
Несаница не мирује,
Душу Српску стално трује.

А кад душа напуни се,
Са чемерним јадом својим,
Ја пред песмом тужан стојим,
Сузе капљу, њих не бројим.

Те сузе су сад црвене,
Јер из ока крв ми тече,
Џаба зора, џаба јутро,
Још у мени тутњи вече.

По Косову Божур цвета,
Па нас стално опомиње,
Да из крви мученика,
Никао је цветак први.
Настави са читањем “КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА – Драгојло Јовић”

МИЛОСРДНИ АНЂЕО – Драгојло Јовић

МИЛОСРДНИ АНЂЕООпет је Март на брдовитом Балкану,А по земљи мојој изникле висибабе,Баш као године оне пре деветнаест лета,Кад бомбе ранише детињство мог детета.“Јуначки” са неба бацали су бомбе,Са Јадрана плавог слали нам ракете,Да ли ће им икад свевишњи судити,Што из најслађег сна, пробудише ми дете.“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,Гађао мостове, фабрике и села,О Боже драги … Настави са читањем “МИЛОСРДНИ АНЂЕО – Драгојло Јовић”

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре деветнаест лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
 Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори , да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

© Драгојло Јовић