Категорија: Aleksandra Mladenović

ПРЕВИШЕ……Александра Младеновић

ПРЕВИШЕ    Кад отвориш  ковчег тајни,                            назад тада нема; превише ме сила још за                            нит  живота  веже. Конопце ми плете бука                            рака преголема, остајем прегорда, сама,                            док сви други беже.   Сакупљам све дане прошле                            у ломачу гнева; ноћи ту, врх њих сад нижем                            јутром да их спалим. Оглувећу стогласјима                            … Настави са читањем “ПРЕВИШЕ……Александра Младеновић”

ПРЕВИШЕ

 

 Кад отвориш  ковчег тајни,

                           назад тада нема;

превише ме сила још за

                           нит  живота  веже.

Конопце ми плете бука

                           рака преголема,

остајем прегорда, сама,

                           док сви други беже.

 

Сакупљам све дане прошле

                           у ломачу гнева;

ноћи ту, врх њих сад нижем

                           јутром да их спалим.

Оглувећу стогласјима

                           венца што ми пева;

Превише је. Ако. Ни за

                            чим не жалим.

 

Комади ми меса цвиле

                           са задахом хада;

деру се, ван себе ткива,

                           из утробе вриште.

Врисак песме ум  већ глуши

                            док исписујем, о јада,

последњу ми вољу. Трени,

                            превише ми је иште.

 

Претешки за цеви, ћуте

                            у кутији меци,

тишина  коб по руци реже,

                            мрви костуру снаге.

Овај пут  бити варварином,

                            прекасно је, реци;

омрзнуше ми се груди ове,

                            сапи  израбљене раге.

 

Без кресива распалићу ноћи

                            залуд бачене у дане;

превише ми вожњи укруг

                            на вртешки смрти.

У бари тој од пламења нек’

                           стаблу сагоре гране;

превише је. Рингишпил?

                           Остао је да се врти.

KРAJ…Александра Младеновић

КРАЈ   Крај је признање кад утихне бура, да све ове ноте, олујне, снажне, сонате бола, оклопне двери, једино своме перу су важне…..   Сумњаш ли када у њима видиш, да што мање желим- више ме има, да све чему тежим- смрви ме брже, гута и носи судбине плима?   И након коначности више је … Настави са читањем “KРAJ…Александра Младеновић”

КРАЈ

 

Крај је признање кад утихне бура,

да све ове ноте, олујне, снажне,

сонате бола, оклопне двери,

једино своме перу су важне…..

 

Сумњаш ли када у њима видиш,

да што мање желим- више ме има,

да све чему тежим- смрви ме брже,

гута и носи судбине плима?

 

И након коначности више је од речи,

отпеване песме гоне нас у јаме,

јер, вране су свуда једнако црне,

угашена свећа благослов је таме.

 

 

DOM2 – Aleksandra Mladenović

mojim dragim prelcima duše…….. Mraz steže… U želji strast skrivena, A gde si ti? Ako se ikada sretnemo, Stani! Pusti me, Neka niko ne zna….do Majka Zemlja… Ko si ti? Život? Kletva? Ptica? Kob il’ Plod? I danas ponekad, Na izvoru je Plavo Buđenje, U vrtlogu ljubavnog nemira…. Za istim stolom, Samo ti i mrak, … Настави са читањем “DOM2 – Aleksandra Mladenović”

mojim dragim prelcima duše……..

Mraz steže…
U želji strast skrivena, A gde si ti?
Ako se ikada sretnemo,
Stani! Pusti me,
Neka niko ne zna….do Majka Zemlja…
Ko si ti?
Život? Kletva? Ptica? Kob il’ Plod?
I danas ponekad,
Na izvoru je Plavo Buđenje,
U vrtlogu ljubavnog nemira….
Za istim stolom,
Samo ti i mrak,
Miris dunja…
ni Velika ljubav, ni Samoživost,
ni Borovi, ni Anđeli,ni Tuđini…
Jednoga dana, Ovim što ću reći:
“Eh, Hoćeš li doći?”,
Poput Istina o ljubavi,
Tvoje oči biće Kajanje i
K’o od harfe pokidana struna….
Prošlo je podne,Pogledaj me..
Polako me ljubi i Ne zaboravi me,
O voljena…
Prošlo je…Pravilo..
i Cukini jadi, zato Lajmo..
Na rane..
k’o Crveni karanfili su…Eh….

Od te’……..Aleksandra Mladenović

Od te’…..   Od te’ pravim raskošnu i besmrtnu aleju, tobom snažim srce da ljubav ne odam; od te’  vajam jutra što se na me smeju, stazu cveća punu da po njoj bosa hodam…   Posle te’  na pitanja sve ogovore imam, tobom pokrivam se u sveže večeri i noći; još samo zbog tebe slatke … Настави са читањем “Od te’……..Aleksandra Mladenović”

Od te’…..

 

Od te’ pravim raskošnu i besmrtnu aleju,

tobom snažim srce da ljubav ne odam;

od te’  vajam jutra što se na me smeju,

stazu cveća punu da po njoj bosa hodam…

 

Posle te’  na pitanja sve ogovore imam,

tobom pokrivam se u sveže večeri i noći;

još samo zbog tebe slatke boli primam,

od te’  činim pesme, svaku što će doći….

 

Od te’  gradim evo, čeličnu arku spasa,

tobom plivam već u strasnoj buri, plimi;

izmešaću hridi sa penom vrelih talasa,

od te’ sazdah  želju, nek’ srce je tvoje primi…

                                                                         Dragim romantičnim dušama,na dar…….A.2009..

RUKE-Aleksandra Mladenović

                                                                  RUKE Nežne, bele ruke imala je… njima doticala neuhvatljive note žena-statua beše kosmosa dirki….. Gledah je netremice i njene ruke prenežne. O, kako ih je samo pokretala, izvajane do savršenosti, gipke, gotovo svete.. A, nad njihovim ramenima tanke, crne bretele… nemirne, nemano prebačene i jedna gotovo pade pri nagloj plimi muzike…. U mraku, iza … Настави са читањем “RUKE-Aleksandra Mladenović”

                                                                  RUKE

Nežne, bele ruke imala je…

njima doticala neuhvatljive note

žena-statua beše kosmosa dirki…..

Gledah je netremice i njene ruke prenežne.

O, kako ih je samo pokretala,

izvajane do savršenosti, gipke, gotovo svete..

A, nad njihovim ramenima

tanke, crne bretele…

nemirne, nemano prebačene i

jedna gotovo pade pri nagloj plimi muzike….

U mraku, iza pozornice

prekorno pogledah ruke, moje ruke,

šake i sve do lakata ih prozreh, prokleh..

Gde ste bile nevoljnice?

Gde ste bile, što ste ne bile?

Kome ste u komi jednom palac stezale?

Kom’ ste iznutrice prale,

prljavštine ispirale?

Gde ste duše u ropcu sačekivale više puta?

Bežale pod prozore

sakrivene u džepovima,

izlazile  samo da mahnete onom ko vas ostavlja,

krale za večito neutaženu glad tela?

Što ste ne bile? Što ste još malene

starca grlile,

silovatelja puštale da radi šta mu je volja,

spavale dok su me davili?

Gde  ste, nevoljnice, trostruko ubistvo potpisale?

Sve to, stigle ste  za ovo kratko nevreme!…

A, gledaste, ženu-statuu sa rukama labuda

kako oslikava  zvukom priču iz vaše mašte…

Što ste me slušale,

otekle i zbrčkane ostale doveka?!

O, što nisu to moje bretele, otkinule se ruke za njima…

Buka je bila  pretiha za vrisak prstiju

zavaljenih u meko  krilo promašenog života.

Što niste ostale u oazama svog tkanja,

nego stopiraste večito u begu

pružajući se iz  grla  onima koji okrenuše glave,

ocu i majci, maćehi i očuhu, sreći i životu..?

Tad, tad da sam mogla ogluveti i oslepeti

kakvo bi to rođenje bilo!

Kad god sam vas terala da sve znate, umete,

a sve pogrešno, što ste me slušale?

Nijedna me pesma neće boleti kao ova…

Što ste to opet napisale, bezvoljnice?

Da mi se svetite..zar,

za prebiranje po žicama u tišini tame-

da ne čuju drugi;

za mokre dlanove vaše nad paklenom rekom .. u potaji;

za navlačenje i skidanje otežalih maski s lica;

za kupovanje i prodavanje sebe;

jel’  zato da mi  se svetite?

Dosta je…Zar ne videste kako je divno biti čist?

Zalud mi, kukavici, lice međ’ naličjima  umivale.

Snežna, žena –statua, bila je čedo jedinstva

i obe ruke, te umilne gracije,

 prećutale su mi ono  što već decenijama znam….

Buka je prestala, ona se podiže i zablista!

Šamar aplauza , zaboleo me je u grču sramote..

Zaustih rukama da  mi slaboj  snagu prikupe

al’ ruka pade desnica…za njom i leva,

nevoljna…

Otekle i zbrčkane ostadoše nad hartijom…

Više ih sakata, ni ne vidim…..

samo one tanke, crne bretele

…..kojih nikada na ramenima  neće biti…..

 

 

 

 

 

 

 

KAJANJE – Aleksandra Mladenović

KAJANJE Životinjskiuzela sam mu i dala sve-trenutak sebeimrvu vremena….. Ako je sa željom i ljubav plovila odkuda kajanje u meni….? Simetrija duše se niz oštre čaršave opružila i reže je, pokleklu, po osi sećanja, onaj san na javi-da te imamikako…igde…ikada… i da ti,životinjskiuzmem i dam sve-večnost sebe i               gromadu vremena…  


KAJANJE

Životinjski
uzela sam mu i dala sve-
trenutak sebe
i
mrvu vremena…..

Ako je sa željom
i ljubav plovila
odkuda kajanje
u
meni….?

Simetrija duše se
niz oštre čaršave opružila
i reže je, pokleklu,
po
osi sećanja,

onaj san na javi-
da te imam
ikako…
igde…
ikada…

i da ti,
životinjski
uzmem i dam sve-
večnost sebe

i
               gromadu
vremena…

 

ПОПУТ……Александра Младеновић

  ПОПУТ     Празан-попут вреће мрака пуне; Препун-попут среће танке струне. Уклет-попут борбе силе и страха; Блажен-попут торбе свежег зрака. Искрен-попут јутра након ноћи; Лажан-попут сутра све ће проћи. Другачији-попут света човеку ил’ жени; Исти-попут поета у теби и мени. Рођен-попут песме да све блажи; Замро-попут чесме што извор тражи. Вољен-попут окота ког’  мати … Настави са читањем “ПОПУТ……Александра Младеновић”

 

ПОПУТ

 

 

Празан-попут вреће

мрака пуне;

Препун-попут среће

танке струне.

Уклет-попут борбе

силе и страха;

Блажен-попут торбе

свежег зрака.

Искрен-попут јутра

након ноћи;

Лажан-попут сутра

све ће проћи.

Другачији-попут света

човеку ил’ жени;

Исти-попут поета

у теби и мени.

Рођен-попут песме

да све блажи;

Замро-попут чесме

што извор тражи.

Вољен-попут окота

ког’  мати љуби;

Занесен-попут живота

конце док  губи.

Тренутан-попут лептира

што има један дан;

Вечан-попут свемира

утонуо у давни сан.

Узалудан-попут воде

кад  воденица стане;

Плодан-попут слободе

песника у ове дане. 

 

 

 

 

STANI! -A.Mladenović

STANI!   STANI!  ZAKOČI!                       Zraci tvoji zaselepeće mi oči! Zar ću kroz život tumarati                       slepa, i opet za sjajem  izgarati?   KOČI! ZASTANI!                    Znaj, pesmom smo odabrani ludi za osvajati planetu,                  daleki, a opet najbliži na svetu!

STANI!

 

STANI!  ZAKOČI!

                      Zraci tvoji zaselepeće mi oči!

Zar ću kroz život tumarati

                      slepa, i opet za sjajem  izgarati?

 

KOČI! ZASTANI!

                   Znaj, pesmom smo odabrani

ludi za osvajati planetu,

                 daleki, a opet najbliži na svetu!

КЛЕТВА-Александра Младеновић

КЛЕТВА   ПРОКЛИЊЕМ ДУШУ ДА ПРОНАЂЕ СРЕЋУ, ПРОКЛИЊЕМ НОЋИ НА ВЕЧИТЕ ДАНЕ И ОВАЈ УЗДАХ ИЗ ГРУДИ ПРОКЛЕЋУ! КЛЕТВА,СЕ,КРИШОМ ОТЕЛА ОД РАНЕ…   ПРОКЛИЊЕМ  СУМРАК ДА ЗОРОМ ЗАРУДИ И КРАЈ , ПОЧЕТКОМ УВЕК ДА ДИШЕ, ПРОКЛИЊЕМ СРЦЕ ДА ЗАУВЕК ЖУДИ, ПРОКЛИЊЕМ ПЕСМУ, ДА УЗЛЕТИ ВИШЕ!   ПРОКЛИЊЕМ ВРЕМЕ НЕК’ ОСТАНЕ  МЛАДО, А ГОДИНЕ СВЕЖЕ И … Настави са читањем “КЛЕТВА-Александра Младеновић”

КЛЕТВА

 

ПРОКЛИЊЕМ ДУШУ ДА ПРОНАЂЕ СРЕЋУ,

ПРОКЛИЊЕМ НОЋИ НА ВЕЧИТЕ ДАНЕ

И ОВАЈ УЗДАХ ИЗ ГРУДИ ПРОКЛЕЋУ!

КЛЕТВА,СЕ,КРИШОМ ОТЕЛА ОД РАНЕ…

 

ПРОКЛИЊЕМ  СУМРАК ДА ЗОРОМ ЗАРУДИ

И КРАЈ , ПОЧЕТКОМ УВЕК ДА ДИШЕ,

ПРОКЛИЊЕМ СРЦЕ ДА ЗАУВЕК ЖУДИ,

ПРОКЛИЊЕМ ПЕСМУ, ДА УЗЛЕТИ ВИШЕ!

 

ПРОКЛИЊЕМ ВРЕМЕ НЕК’ ОСТАНЕ  МЛАДО,

А ГОДИНЕ СВЕЖЕ И ИЗНОВА НОВЕ,

ПРОКЛИЊЕМ СУТРА ДА ПОСТАНЕ ЈУЧЕ-

 МЕСТО ГОРКЕ ЈАВЕ, ДА ИЖИВИМ СНОВЕ!!!