Категорија: Aleksandar Nedović

ПОСЛЕДЊА СТАНИЦА
Посвећено страдалима у Новом Саду

Беше то јутро, баш као ово,
Јутро као сва јутра на свету
Подневна гужва, радосна лица,
Плаветно небо и јата птица

Беше то јутро као сва друга,
Неко је каснио, а неко не
Неко је журио, не зна се где,
Неко је чекао вољено све

Беше то јутро, баш као ово,
Јутро без краја, тихо и дуго
Бледо ко дечији дрхтави сни,
Јутро у коме смо плакали сви

Беше то јутро, однео га враг…

Буди ме кошмар, соба трепери,
Сенке због ветра играју свој плес.
Док окном прозора назирем зрак,
Снове и жеље разара ми мрак.

У тој секунди мисли су мутне,
И све је могуће, јава и сан.
Верује душа у васкрсења,
Зближе се преци и поколења.

Схватиш у трену да све је лако,
Да све је близу ако си прави.
Човек што иште оно што треба,
Вере и правде, соли и хлеба.

То нису стазе нити аршини,
Нису ни лекције већ часни пут.
За сваку таму светлост је лек,
Крст што побеђује кроз сваки век.

Истина сече ко мач жилета,
Раздире ткиво, месо и кожу.
Живот је станица, дрхтави сан,
Размисли како ћеш провести дан.

У свакој мисли крију се тајне,
Пази шта желиш и чему стремиш.
Чувај у оку светост, топлину,
Живи по оцу, духу и сину.

Подари свету љубав и срећу,
На ружно врати најлепшим делом.
Покажи да си бољи и већи
И враг ће своме паклу утећи.

Кад Сунце зађе и све се смири,
Утихну звезде, Месец заблиста,
Да ли си спокојан? Да ли си чист?
Или се тресеш ко јесењи лист.

Пусти земаљско прљаво, кратко,
Сва блага света не вреде ни грош.
Ходај ка вечности, живи тај сан
И сваки биће ти испуњен дан.

Ко љуби милост и по њој живи,
Ко у ситницама пронађе рај,
У миру чекаће небески план,
Размисли како ћеш провести дан…

 

Александар Недовић

 

САМО ТУГУ ГОСПОД НАМ ЈЕ ДАО

Тражио сам зрно своје среће,
Трудио се, дао све од себе.
Пробао сам али нисам знао,
Само тугу господ нам је дао.

Ходајући пољима самоће,
Под звездама трошио сам ноћи.
Стискала ме праскозорја тиха,
Да л’ је срећа одјек лажног стиха?

Танки дани ко паука мреже,
Зле одлуке и погрешни људи.
Дуге нити окупане жалом,
Узалудна потрага за гралом.

Путем страве распрсла се душа,
Сваки корак овенчан је болом.
Уклесани епитаф над главом,
Од рођења зовем ореолом.

Шта остаје на стазама трња?
Искреност је и превише ретка.
Тек по која кап јутарње росе,
Љуби лице и табане босе.

Сустигну ме некад драги људи,
Нека лепа сећања оживе.
Помогну ми колико ко може,
Да победим ове дане сиве.

Бљесне осмех, заталаса коса,
Стигне нота познатог парфема.
Реч топлине, мирис коже снене,
Поглед страсти и пољубац жене.

Бриди срце од сулуде наде,
Тврдоглаво, до судњега часа.
Све док живим тражићу сванућа,
Све док живим и док имам гласа.

Можда срећа и није за мене…