Категорија: A – LJUBAV I VINO

МОСТ – Дејан Маринковић


Дејан Маринковић, Ужице

МОСТ

Лебди облак у кревет ми паде, боже мили што ми је овакву даде
Анђеле мој малени ,  ти пахуљо нежна,

краљице моја снежна, туго неизбежна
Дај ми срце себе душу рашири ми своја крила девојчице моја мила
Ту на земљу мени паде, ко ли ми те такву даде

Одавно ме мучиш, таква каква јеси и запитах себе

Мили боже Где си!
Алфа и омега, почетак и крај,
дај ми целу себе откључај ми рај!
Ја ласкавац нисам свиђаш ми се знај.

Зар да пустим те у Рај, па ја волим прво себе

е пиши ми приче празне, да ти за мном срце зебе,
не говори малена волим само тебе
Ти ме лажеш као други, и дани су кратки дуги
Желиш да ти се ја предам,рећи ћу ти јасно Не дам!!!
Не дам Срце,љубав,душу јер не расту поред пута
А ти ради како хоћеш, нек ти душа вечно лута
Настави са читањем “МОСТ – Дејан Маринковић”

Хоћу вина и пјесме – Урош Аћимовић

Урош Аћимовић, Пожега (Западна Србија)

 

Хоћу вина и пјесме

Хоћу вина,
Хоћу пјесме,
Још ми није вријеме мријети,
Још сам жељан емоције!

Емоције што ми од ње срце заигра,
К’о у младости руменој,
Емоције што ми од ње очи,
К’о фењери жути у сред ноћи, засјаје.

Ах, да ми је вина,
Ах, да ми је пјесме,
Ма да ми је година која мање,
Још би свијет видио мене!

Ах, да ми је вина,
Ах, да ми је пјесме,
Па кад улица се њена
Опет сјети мене…

Ах, да нам је вина,
Ах, да нам је пјесме,
И Париз и Сена
У заборав би пали!

Ах, да нам је вина,
Ах, да нам је пјесме,
Да нам се ватра распламса,
Зору да будимо!

Настави са читањем “Хоћу вина и пјесме – Урош Аћимовић”

ОСМЕХ У СУНЦОКРЕТУ – Благојe Премовић


Благојe Премовић, Глођане, код Пећи

ОСМЕХ У СУНЦОКРЕТУ

Видим,
Сунце се рађа
У оку твом.
Пламте зраци одсјаја
На небу звезданом.
Мирис се липа шири.
Одједном,
Тишину прекида загрљај твој,
Пољубац врели.
Њишу се сунцокрети.
Ми, сами,
Живимо тренутке среће
Под небом метохијским.

И сад,
У сунцокрету сваком
Видим осмех твој.
У грудима
Осећам бол.

За завичајем.

Настави са читањем “ОСМЕХ У СУНЦОКРЕТУ – Благојe Премовић”

Срце винове боје – Верица Јовановић


Верица Јовановић, Доња Бела Река

Срце винове боје

Две чаше вина на столњаку од тила,
казаљке стоје – минуте за нас не броје…
Ех, каква је то љубав била.
Два срца у полутами
и твој поглед који мами.
Ех, како смо тада вoлeли
да будемо сами.
Док виолина мелодијом отапа лед,
вино црвено тера нас у грех.
Две чаше вина – речи нису потребне,
додири пламени, пољупци медени.
Настави са читањем “Срце винове боје – Верица Јовановић”

Напиши једну о вину – Зоран Старчевић


Зоран Старчевић, Ужице

Напиши једну о вину

Напиши о роси коју ћемо пити,
о калему који засади судбина,
о милости Божјој што ће се излити
у љубав рујнију од зоре и вина.

Напиши једну о чокоту што пева
ноћима раскоши, радости и страсти,
рују што нас буди док срце још снева,
у твом рукосаду, где ћеш и ти цвасти.

Напиши о бајци што пробао ниси,
о шапату лозе што осмехе сеје,
песму што у вину певају мириси,
бехар са трешања док у души веје.
Настави са читањем “Напиши једну о вину – Зоран Старчевић”

NEKA NOVA LJUBAV – Ksenija Milenković

NEKA NOVA LJUBAV

Šta je ovo osećanje ?
Upitam svoje srce .
A ono oprezno odgovara ”Neka nova ljubav” . 

Ljubav, zbog  koje  mi  crvene  obrazi
i  ne prestajem  da  se smešim.
Ali i da se pitam.

Šta ako, ovaj sladak osećaj postane gorak?

Onda ću morati da sastavljam  delove
svog slomljenog srca . 

Taj rizik sam spremna preduzeti .
Nije li divna ova  ljubav,  kao
trešnjini  cvetovi  u  punom cvatu. 

Neka nova ljubav puna uzbuđenja i
slutnje . 

Rado ću čuvati i negovati u
svom  srcu tu neku novu ljubav. 

Pa makar bilo i gorkih suza
zbog nje. 

© Ksenija Milenković

Kategorija: odrasli pesnici

VINOM OBOJENA – Katarina Golubović






Katarina Golubović, Prigrevica


VINOM OBOJENA

Ti si nosila vino u očima-
Ono što opija bez pijanstva.
A ja sam te pio- ne usnama,
Već ćutanjem koje te zna.
 
Svakim dahom bio sam bliže dnu,
A opet…
Uvek ostajala kap:
Neizrečena,
Nevoljena,
Ne oproštena.
  Настави са читањем “VINOM OBOJENA – Katarina Golubović”

Вино као судбина – Драгојло Јовић

 

ВИНО КАО СУДБИНА

Вино нам је од давнина
Било мелем за невоље
Пред бојеве и ратове
За јунаке и сватове.

Ни сад време друго није,
Вино се за здравље пије
И за Славу и за Светке,

За здрав пород и иметке.

Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече
Вино наших винограда.

На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади
Кад останем без радости.

Кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.

Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.

Не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.

Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде
Да се с вином не престаје.

Кад душа спас пронађе
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.

                                                          ————————–

(C) Драгојло Јовић

Van konkurencije – član žirija

Старо вино помирења – Нина Симић

СТАРО ВИНО ПОМИРЕЊА

Иста кафана
Исти сто у углу
Конобаре, имаш ли исто вино
Оно од пре двадесет година?

Шта,не сећаш нас се?
Ниси нас познао?
Па били смо млађи
Ал треба нам старо вино.

Старе песме нам свирај свирачу
Конобаре седи с нама
Сипај то вино помирења
Помогни нам док разговор крене…

Кад не знамо шта да кажемо
Макар се ухватимо чаше
Гледамо се у очи преко вина
Живели за старе дане!

Наздравимо светом Трифуну
Давној берби 2005.
И једном старом винограду
Из ког се пружа поглед на Жупу

Кад се загрејемо,кад нас ухвати
Онда се ти тихо изгуби
Срешће нам се руке и
Дискретан кључ у твојој руци.

И соба је исти број
Исти поглед на језеро
Само време не може да се надокнади
Донеси нам још вина конобару!

Помогни нам да вратимо бар на трен
Изгубљене године
Време прошло нека ноћас
Бар на кратко буде садашње.

Она се пита да ли му се и сад допада
Колико су јој године нарушиле лепоту
Њега брине мушка снага
Није више млад каквог га она памти.

Болеће можда после још више
али љубав стара тражи ово
Имају право и изгубљени
Некад да се нађу.

(C) Нина Симић

СЛАТКА БОЛ – Саша Козић


Саша Козић, Београд

СЛАТКА БОЛ

Љубав се пришуња и прикраде.
Дође, уради своје
и прође.

Иза себе оставља пустош,
тугу, очај,
неку сету.

Болест је она права.
Лечи се најчешће вином,
кафаном,
наравно, виолином.
Настави са читањем “СЛАТКА БОЛ – Саша Козић”