Категорија: A – LJUBAV I VINO

VINOM TE UBIJAM TUGO – Ljiljana Tamburić

VINOM TE UBIJAM TUGO

Pijana sam…Znam…
Al’ sećam se svega…
U vinu vidim voljen ti lik…
Bila sam boginja, ne samo žena
u tvojoj glavi zatočena
a ti iz duše poslednji krik.

Stežeš mi srce u snažnoj šaci
pa ga svom snagom cediš ko nar…

Vidim krv svoju u ovoj čaši,
da mogu imuna da budem bar…
Nego se žurim da te dotaknem,
da se otrujem…
i da izdahnem.

Pa pijem… Pijem…
Ni svesna nisam koliko dugo
sećanja snujem…

A znam da svaki gutljaj tog vina
moram već sutra da odbolujem…
Pa stegnem zube i čašu slomim
da ti poznati ne gledam lik…

Oprosti vino, nisi ti krivo
što postah ljubavni gubitnik.
Jer ti me kuneš iz čaše pune
ne mogu više da trpim to;
Bacam to staklo, prozračno, tanko
da sebi ne stvorim još veće zlo…

Sa čašom lomim i srce svoje
iz njega ističe crvena bol,
ta krv i vino, iste su boje
a ja na ranu posipam sol.

Pijana sam… Znam…
Pijana od čežnje…
Vino mi više ne gasi žeđ,
dobro je društvo sa čašom prvom,
posle od pepela kisela ceđ…

Što za utehu ne nađoh drugo
oprosti meni, pijanom robu,
nego te vinom ubijam tugo,
dok me sećanja primiču grobu.

Ljiljana Tamburić

Није у конкуренцији за награде!

ЦРВЕНО ВИНО – Здравка Пап

ЦРВЕНО ВИНО

Ако љубиш, љубав нек буде црвено вино,
опиј се и пусти страст да те води
и преузме власт у теби.

Нека вино буде молитва усана,
и тиха ватра што срце буди,
у свакој капи по једна рана
и једна радост да се опросте људи.

Нека вино памти шта ми ћутимо,
и каже ноћи оно што не смем,
да с њим се ломим, да с њим се мутим,
ал’ чисте душе ујутру да устанем.

Настави са читањем “ЦРВЕНО ВИНО – Здравка Пап”

Чаша која остаје пуна – Бојана  Петковић


Бојана Петковић, Лапово


Чаша која остаје пуна

Не волим те као младост.
Она пије нагло
и не памти укус.
Волим те као вино
које не тражи брзину
нити сведоке.

Прошли смо године
у којима се људи мењају
као етикете на боцама.
Ти си остао
у ономе што се не види одмах
у стрпљењу,
у начину како ћутиш
док ме слушаш.

Љубав није занос
који се сутра објашњава.
Она је трајање
које се не хвали.
Укус који остаје
и кад нема више ничега на столу.
Настави са читањем “Чаша која остаје пуна – Бојана  Петковић”

Ljubavno vino – Jelena Odić

Jelena Odić, Sremska Mitrovica

Ljubavno vino

Svet je uvek mišljenja istog
Da vino deli na hladno i vrelo
Neko bi čašu rozea čistog
A neko voli crno il’ belo.

Postoji suvo za znance prave
Slatko i što manje sladil
Ono što se nosi na slave
I ono pitko što grlo hladi.

Ja ipak imam podelu drugu
Ni po boji ni ukusu svom
Imam ono što upija tugu
I ono što prija srcu mom.

Zatim postoji vrsta jedna
Što sa dna duše sećanja budi
Pa ona vrsta pažnje vredna
Što tera strah kod dobrih ljudi.

Ipak mene uvek veseli
Ono što jezik razveže smelo
Iskreno kaže šta srce želi
Ljubavno vino je remek delo.

Настави са читањем “Ljubavno vino – Jelena Odić”

ВИНО ЈЕ ИСЦЕЉЕЊЕ, ЉУБАВИ ОЖИВОТВОРЕНЕ – Славица Јовановић

 


Славица Јовановић, Шабац

 

ВИНО ЈЕ ИСЦЕЉЕЊЕ, ЉУБАВИ ОЖИВОТВОРЕНЕ

Лелујање чокота се чује,
ко вучја завијања на месечини,
све лозинке стиходарјем частим,
да отворе врата божанске љубави,
вином црним, белим или розе,
то Св. Трифун орезује лозе.
 
И ја имам мираз да напуним кућу,
то су моја вечна виногорја,
ту су младице и изданци,
виногради у праскозорја.
Озаре ме и препороде ме,
винарије кушаонице,
моје су резнице ожилиле се,
знају пут којим лете птице,
те небеске мале суђенице
и радости наших првенице.
 
И ја имам мираз рујно вино,
румене образе у свануће
миомирис тамјаника шири,
вино то је моје надахнуће.
Песникиње о вину песму пишу
и стабљика ожили се нова,
протицаће вино као река,
пуно пуце од рајских вртова.

УМЕСТО ЗДРАВИЦЕ ЗА ТВОЈУ ДУШУ –


УМЕСТО ЗДРАВИЦЕ ЗА ТВОЈУ ДУШУ

Кад восак капне са свеће,
бројећи протекле  зиме,
све отргнуте  године среће,
недостајењем целива ти  име.

Кап  црног  вина, да ми је
с  тобом  ко  некад  да  делим,
не  би  се  питала  сад шта  ми је
у  снег  се  претворим, замрзнем, обелим.

Ту  кап пролићу  земљи,
где  ти  се  тело  стопи,
крај  слике  твоје  остаћу
црно  се  по  споменику разлије, покропи.

Мермер  вино  попиће,
уместо  здрвице среће,
без  тебе  , као  без  себе
отапам  се  ко   восак  свеће.
Настави са читањем “УМЕСТО ЗДРАВИЦЕ ЗА ТВОЈУ ДУШУ –”

Ватрено љубавно осокољење – Снежана Марко-Мусинов


Снежана Марко-Мусинов, Земун

Ватрено љубавно осокољење

Ко је икад на жар људског срца закуцао
у искрености својој није се покајао,
отворила су му се одлучно врата љубави
коју нежност осећања успева да настави.

Кад се срећом јутро дочекује
сан прижељкивани се остварује,
омаловажавање пожељно није,
свака радост тело чврсто обавије.

Љубав се топлом емоцијом поплочава,
она грли, снажи, вољу ојачава,
доприноси повезивању мисли
радост да тугу диљем почисти.

Силовитог чаробног штапића нема,
упознавање је нових мисија смена
за позитивну енергију будућих успомена,
за глас за љубав поља су отворена.

Пољупцима уздигнути у орбиту љубавну
мењамо стварност често горко суморну
и усмеравамо се на знатно боље
да се и други енергично на том путу осокole.

Суптилности романтичних осећања
и чаша ароматичног вина топлину поклања
кад се од непца спорим потезом одваја,
а очи упрте у оног ко срце сродне душе осваја.

Љупкост привлачности женственост подразумева
и знање које од уобичајеног није тање,
свуда око нас су посејане дневне сање
способност је та да их неостварених бива све мање.
Настави са читањем “Ватрено љубавно осокољење – Снежана Марко-Мусинов”

НАИЋИ ЋЕШ НЕКАД НА ЧОВЕКА – Слађан Илић


Слађан Илић, Трговиште – Књажевац


НАИЋИ ЋЕШ НЕКАД НА ЧОВЕКА

Наићи ћеш некад на човека
може бити у парку на клупу
и ћутањем поклонићеш оно
што већ дуго не може да купи.

Наићи ћеш некад на човека
на пецању или путовању
на станици или близу куће
једног јутра ноћу или дању.

Наићи ћеш некад на човека
може бити свако место јавно
причаће ти о животу своме
као да се знате већ одавно.

Причаће ти о љубави некој
наићи чеш некад на човека
говориће о грешкама својим
или срећи какву дуго чека.

Наићи ћеш некад на човека
кога више ти ни срести нећеш
само оне са великом душом
у животу много мање срећеш.

Примети ће у очима твојим
а срео је и он разне људе
наићи ћеш некад на човека
причаће ти да му лакше буде.

Он то није чак ни пријатељу
те је тајне чувао за себе
а једном ће можда исто тако
неки човек наићи на тебе.
Настави са читањем “НАИЋИ ЋЕШ НЕКАД НА ЧОВЕКА – Слађан Илић”

Нафора – Ненад Карић


Ненад Карић, Лазаревац

Нафора

Врлине у катакомбама,
ризнице искона тихују,
поруке скривене у боцама,
песме лагуми стихују.
Спокој таме их облива,
прах-праха лице обасипа,
запечаћена истина,
купа се у тајни вина.
Рука им брижна прилази,
прегршт на челу бора,
хлебом га насушним мази,
причеста, чини се нафора.
Ред смернога народа,
ка храму Божјем се тиска,
вино са благословом Бога,
поруку од Исуса упија.
Живели, здраво нам било!
Нафоре причест се прима.
У крв вам се вино претворило!
Љубав је дивна истина.
Настави са читањем “Нафора – Ненад Карић”

МАЛА ВИЛА – Данијела Арсовић


Данијела Арсовић, Ужице

МАЛА ВИЛА

Зора јутром вилу пробудила.
Дивља ружа нежно је умила.
Лице бело сунце обасјало,
хаљину јој гора оденула.

Дугу косу, до паса расплела,
око главе, мален венац сплела.
На ливади шири своја крила.
Од других се вила вешто скрила.

У праскозорје, слушала пој птица.
Милова је од росе капљица.
Насмејана, кроз гај је ходила.
Другарице миле потражила.

Угледа их, стоје крај извора,
Умива их водом рујна зора.
У коло се јутром ухватиле.
Своју малу вилу загрлиле.
Настави са читањем “МАЛА ВИЛА – Данијела Арсовић”