VINOM TE UBIJAM TUGO
Pijana sam…Znam…
Al’ sećam se svega…
U vinu vidim voljen ti lik…
Bila sam boginja, ne samo žena
u tvojoj glavi zatočena
a ti iz duše poslednji krik.
Stežeš mi srce u snažnoj šaci
pa ga svom snagom cediš ko nar…
Vidim krv svoju u ovoj čaši,
da mogu imuna da budem bar…
Nego se žurim da te dotaknem,
da se otrujem…
i da izdahnem.
Pa pijem… Pijem…
Ni svesna nisam koliko dugo
sećanja snujem…
A znam da svaki gutljaj tog vina
moram već sutra da odbolujem…
Pa stegnem zube i čašu slomim
da ti poznati ne gledam lik…
Oprosti vino, nisi ti krivo
što postah ljubavni gubitnik.
Jer ti me kuneš iz čaše pune
ne mogu više da trpim to;
Bacam to staklo, prozračno, tanko
da sebi ne stvorim još veće zlo…
Sa čašom lomim i srce svoje
iz njega ističe crvena bol,
ta krv i vino, iste su boje
a ja na ranu posipam sol.
Pijana sam… Znam…
Pijana od čežnje…
Vino mi više ne gasi žeđ,
dobro je društvo sa čašom prvom,
posle od pepela kisela ceđ…
Što za utehu ne nađoh drugo
oprosti meni, pijanom robu,
nego te vinom ubijam tugo,
dok me sećanja primiču grobu.
Ljiljana Tamburić
Није у конкуренцији за награде!
