Категорија: A – LJUBAV I VINO

РУМЕНА БЕРБА – Љиљана Тамбурић

РУМЕНА БЕРБА

Њихала је своје бујно тело ко да плеше између чокота
Виноградом сија лице њено, разлива се младост и лепота
У рукама котарица пуна модрог злата, сунца, руком браном
Сипа дева испуцала зрна озарена жутим топлим даном…

Она сипа а каца се пуни баршунастим слатким плодовима
Тамни бисер од зрна се круни, попуцаће суд по зидовима
А девојка сва румена, зрела, ко и грожђе што се меди слашћу
опијена нађе се у каци, раскалашна, сва одише страшћу…

У рукама задржава сукњу, подигла је по више кoлeна
На кошуљи дугмад ће да пукну, па ужива ко да је вољена
Муља грожђе ногама маленим, кроз прсте јој румен се облива.
Изазива покретом бедреним, на дивљење бераче позива.

Па их зове певајући мило: Шта чекате ускоро ће вече?
Ево сад ће да потече вино, наберите ситно пољско цвеће
Закитите девојке крај себе, отворите шајтов на дну каце
Па сокови из данашње бербе да се брзо у бурад пребаце.

Румени се на западу сунце, румени се берачица цела
Румени се девојачко срце, вредне руке у загрљај сплела
Загрлила јарана крај себе па га поји широм из бокала
Он ко младо тек рођено ждребе, она би се са њим љубакала.

Љуљају се бачве у подруму добра берба благо обећава
У тишини дoлe у лагуму са вином се магија дешава
Има доста пића опојнога, совињона, мерлота, ризлинга,
Дато нам је као лек од бога у подруму стари као сфинга.

Да имамо за свадбе и славе, не дај боже некад за сахране
А највише за мерак да буде, да усрећи, развесели људе…
Да кад јесен следећа дoлeти не могне се лако одoлeти
Него каце гроздовима пун’те да нам буду препуни подруми!

Настави са читањем “РУМЕНА БЕРБА – Љиљана Тамбурић”

НЕКИ КАСНИ САТИ – Драгојло Јовић

 

НЕКИ  КАСНИ  САТИ

У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је  боје
То око сетно што ми немир пали.

Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.

Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам  је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.

Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.

И тако ми дани ко’ авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.

Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.

И не мучи душу, није нам се дало
Наша срца више нису што су била
У њима су само још сећања наша
Потрошен је живот, испијена чаша.

Ону боцу вина од пре четрес лета
Што смо оставили за дете детета
Отвори је ноћас, па пиј из две чаше
На дну чаше обе стоје сузе наше.

Кад последња чаша буде попијена
Боцу реком пусти нек поруку носи
Па ако је нађе изгубљена душа
Знаће како боли кад се срце слуша.

Настави са читањем “НЕКИ КАСНИ САТИ – Драгојло Јовић”

ВИНО ЦРВЕНО – Миљко Шљивић

3. место на конкурсу ЉУБАВ И ВИНО 2022.

ВИНО ЦРВЕНО

Погледи наши, срели се тада,
као судбина „тако је речено,“
био сам млад, а и ти јако млада,
наздрављали уз вино црвено.

Кроз неко време боље се знали,
и заволели се ми ватрено,
па онда на луди камен стали,
док гости пили – вино црвено.

И родисмо најлепше – ћерке две,
„до неба хвала предивна жено,“
срећни гледасмо у луткице те
и славили уз вино црвено.

И са унучићима дивно нам би,
баш је срећно и благословено,
за сада нама се родише три,
чекали смо их уз вино црвено.

А Свети Трифун рођендан је мој,
љубав, срећа и све напослено,
заједно се дивимо срећи тој,
тада пијемо вино црвено.

И сада сањам – снови се руше,
„још једном хвала вољена жено,“
за покој моје уснуле душе,
гостима сипаш вино црвено.
Настави са читањем “ВИНО ЦРВЕНО – Миљко Шљивић”

ЉУБАВ НЕСВАКИДАШЊА – Александар Радишић

ЉУБАВ НЕСВАКИДАШЊА

Неко ће то признати,
неко ће то крити,
ал’ свако ће се, у животу,
бар једном заљубити.

Срце лупа јаче
кад се љубав роди.
Уз њу сваки проблем
може да се преброди.

Кад реч „љубав“ чују,
сви ће помислити:
„Две особе се воле,
шта још може бити?“

Осећам ја љубав, ал’
другачија је мало.
Знајте да је срцу мом
до трамваја стало.

Мислите да шалим се,
ал’ озбиљно зборим.
Та лепа шинска возила,
ја највише волим.

Настави са читањем “ЉУБАВ НЕСВАКИДАШЊА – Александар Радишић”

КАДА – Марина Адамовић

Када си нестао
нисам веровала да ћеш се вратити
Кад си се вратио
нисам ни помислила да ћеш ме познати
Киша је падала
баре се шириле у недоглед
ноге ми биле мокре
нисам претпоставила да ћу се давити
Видео си како плутам
дошао
пружио руку
пружио обе
стегао око врата
гурао дубоко
што дубље
до дна
Када си нестао
обрисао си трагове младости
ушао у костим
креатора нестајања
савршеног мајстора
краја

Настави са читањем “КАДА – Марина Адамовић”

МОЈА ЉУБАВ – Светлана Цеца Ристић

 

МОЈА ЉУБАВ

Љубав  се моја вије к’о коло:
лево па десно, па наоколо.
Ка срцу крене, па нагло стане…
Погледа мало и с друге стране
да ли се нешто и тамо крије?
Можда то уопште љубав није.
Да ли су осмеси, да ли је снага…
Да ли је искрено:
”Моја драга, ти мени значиш
знаш и сама…”
Па се уплашим да неће све то прекрити тама.
Године замном и нека туга
створише стрепњу,
а из тог круга тешко да може
без боли да се изађе,
па кад се крај мене љубав и нађе
ја нисам сигурна да то још постоји.
Да ли се то  моје срце
у ствари љубави боји?

Настави са читањем “МОЈА ЉУБАВ – Светлана Цеца Ристић”

ОДАНА ПЕСМА – Слађана Бундало

ОДАНА ПЕСМА

Ја сам ехо твојих
Прохујалих дана
Ја сам ненаписана песма
Што броди годинама

Твоја сам најсјајнија звезда
У “бескрајном плавом кругу”
Утеха сам твоја
Кад те црне мисли обузму

Ја сам она последња кап весеља
У најцрњем вину
Твој најјачи опијат
Који ствара истину

Понекад сам само
Привиђење огрнуто
Велом тајни
Твој одани сапутник

Изненандни гост
Кад ти туга долазак
Најави

Настави са читањем “ОДАНА ПЕСМА – Слађана Бундало”

ВИНОГРАД ЈЕ КАО ДЕТЕ – Јован Н. Бундало


ВИНОГРАД ЈЕ КАО ДЕТЕ

Виноград се, каже деда, за живота једном сади,
за Трифуњдан обрезује и благослов за род прима.
Тако исто с кућом бива, и кућа се једном гради
и виноград и праг родни, преносе се потомцима.

Виноград се брижно пази, као дете размажено,
сваког дана и он тражи, бригу љубав, миловање.
У њему се буди живот, кад је душом завољено,
виноград је извор здравља и божије даровање.

С кол`ко бриге свака мајка носи чедо под грудима,
исто тако виноградар, ради, стрепи толко дана.
Обрезује, окопава и хвали се пред људима,
сваког јутра од Трифуна, до јесењег Михољдана.

На Трифуњдан већ у зору, домаћин га обилази,
ореже по који чокот, с вином шкропи орезано.
Молитвом му враћа снагу, грубом руком лозу мази,
да с јесени запенуша, добро вино, Богом дано.

Настави са читањем “ВИНОГРАД ЈЕ КАО ДЕТЕ – Јован Н. Бундало”

ЉУБАВИ – Даница Димитријевић Петровић


ЉУБАВИ

Колику моћ има Сунце
Што пригрли твоје додире
Колику моћ има зрак
Који заблиста светлошћу твојих очију
Колико речи да удахнем
Како бих ти рекла,
Смислу мог универзума,
Ти светионичару моје љубави
Придодај ми твоју душу
Да ме води кроз време
Ушушкај моје мисли осликане делима
Тешко је дохватити месец
И ставити га на груди твоје као орден

Настави са читањем “ЉУБАВИ – Даница Димитријевић Петровић”

ИГРА ТЕЛА – Живојин Манојловић


ИГРА ТЕЛА

Љубим  прст
Ногу
И даље
Бутином као свила
До састава обе
Где ври пожуда
И страст луди
Влажном топлином
Сагорева и оно мало свести
До бесвести
Твојим уздахом
Као ропац Нијагаре
У понору водопада
Рукама преко бедара
И јамица

Настави са читањем “ИГРА ТЕЛА – Живојин Манојловић”