Категорија: A – LJUBAV I VINO

ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ – Никита Леонтjев

 ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ

О, моја српска сестро, нек сунце теби сија,
Нек воли те земља, мени најмилија.
Твој поглед красни уништи мрак,
Твоја је колевка – сунчани зрак.

Нисмо још се срели… А ја ћу доћи
У земљу српску, дајем ти реч!
Хоћу да видим босанске ноћи,
А београдске сам видео већ.

Чекам наш сусрет, сестро ми мила,
Надам се да он ће бити дуг.
Нек само напред нас носе наша крила,
И нек свој осмех даће нам југ.

Хладно је јутро, пуно је злата
Сунчаног, небесног… Жута је зора…
Колико још је остало сата
До нашег сусрета, до одмора?

Настави са читањем “ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ – Никита Леонтjев”

У вихору лутања – др Милан С. Марковић

У вихору лутања

Лепоту њену од мене су скрили,
к`о благо што се вековима чува,
нису се надали, нису ни снили,
да бура ипак изненада дува…

Раскошну душу тровале су приче,
правила тешка, животна надања,
све приче једна на другу личе,
бесциљна лутања, жеље, сањања…

Вихори мисли баш у тешком трену,
из дубине душе као оркан крену,
само поглед један спознао би све…

На пољима плавим, цветним… О радости,

далеко од туге, живота и стварности,
у загрљају њеном живео бих сне…

Настави са читањем “У вихору лутања – др Милан С. Марковић”

СЕЋАЊЕ – Ђорђе Секулић

СЕЋАЊЕ

У подне врелог јулског дана
сунце је негде на пола пута
да обиђе нашу планету,
ни птице небом не прелећу,
нема облака да залута
да на час сакрије небеску свећу.

У халаду Дунавског парка
крај бисте Мике Антића,
нас двоје загрљени
седимо поред шумарка,
уживамо у миловању ветрића
у некој причи занесени.

Гледамо поред процвалог ириса
неке веселе сватове
како по парку лутају,
два лабуда Иса и Биса
истежу своје вратове
док по језеру плутају.

Стари сват се гега у ходу
као под теретом кљусе,
можда га жуљају ципеле нове,
деца бацају кокице у воду
купљене на киоску код мусе
на углу Дунавске и Змај Јове.

Седимо на клупи испод платана,
сунце своју топлоту сеје,
причам приљубљен уз њено тело
о месецу и звездама,
на то се она грохотом смеје
док руком брише знојаво чело.

Ужарен бетон топлоту зрачи,
мада седимо у дубокој сени
лепи се блуза за тело од зноја,
нама баш ништа то не значи,
седимо чврсто загрљени
вољена моја и ја.

Настави са читањем “СЕЋАЊЕ – Ђорђе Секулић”

ЈЕСЕН – Миле Лисица

ЈЕСЕН

Не могу ја њима рећи колико волим
јесен
Слеп је то народ
Груб

Не уме са бојама
А јесен без боја

Може ли неко замислити јесен без
боја

И дланове пуне лишћа
И оно чекање кише
Целу јесен без жуте
Без шарених кишобрана
Што расту из ребара случајних
пролазника
На улицама којима си пролазила
И оним до њих
На којима те још увек чекам
На којима те још љуби
Моја душа

Не могу ја њима рећи колико волим
јесен
И онај мали свемир испод капута
Када се скупиш уз мене
А прсти нам се уједају
Од среће
А загрљај постане мера свега

Не могу ја њима рећи колико волим
јесен

И да сваки лист је
Само љубав
Само љубав твоја

Настави са читањем “ЈЕСЕН – Миле Лисица”

Волим те данас као некад – Градимир Карајовић

Волим те данас као некад

Теби сам дао све дане своје
и цели живот свој,
а ти си мени искрену љубав,
остаћу само твој.

Волим те данас као и некад,
пре много година
када си ме звала и шапутала,
љубави једина.

Било је дана, бесаних ноћи
кроз цео живот наш,
а ти си знала
једино драга утеху да ми даш.

Настави са читањем “Волим те данас као некад – Градимир Карајовић”

 ВЕНАЦ СРЕЋЕ – Драган Радосављевић

ВЕНАЦ СРЕЋЕ

Љубав никад признат нећу
нит’ пориве душе своје,
на мегдан ћу ако треба
да сачувам срце твоје.

Од трептаја, до уздаха
километри пута стоје,
досегнути те висине
за’те може срце моје.

Лице среће неки виде
а неком се и не јавља,
бисером се бисер кити
а камен на камен ставља.

Ко у причи кадар буде
да исплете венац среће,
ако не зна да га чува
у то коло нек’ не креће.

Настави са читањем ” ВЕНАЦ СРЕЋЕ – Драган Радосављевић”

Ne može vino – Miško Pločić

Od rastanka s tobom sam u kafani sedim
Umesto tvojih usana čašu vina ljubim
Zbog sudbine tužne pijan sam često
I proklinjem je što sve što volim uvek izgubim…

Ne može vino da mi vrati tebe
Al dok ga pijem manje me boli
Ne može vino ni tugu da mi leči
Srce pati za tobom,još uvek te voli…

Dok u vinu svoju tugu lečim
U kafani pijan provodim noći
Svi mi kažu da zaboravim na tebe
Ali ja znam da to neću moći…

Ne može vino tugu da mi leči
Niti može tebe da mi vrati
Ne mogu uz njega ni da te prebolim
Pijem ga i plačem a sve više te volim…

Al lakše mi je makar noćima dok pijem
Iako znam da će uvek novo jutro doći
Al lakše mi je barem dok pijem
Zaboravim na tugu makar tokom noći.

Настави са читањем “Ne može vino – Miško Pločić”

ДАВНА ЗРЕЊА – Драган Величковић

 

ДАВНА ЗРЕЊА

Кад ућути глас додола и кише се окамене,
Вреле слати похитају у мирисна давна зрења.

Још дремљиви виногради, одједанпут повилене,
У сенкама гројзоберским, дуж чокота и корења.

Појаве се незнане ми давне туге наслућене,
Осунчана модра земља, миришљави вински слад.

Трифунданске месечине самотоком испраћене,
Одводе ме пре видела у лојзарски лаки хлад.

Отргне се летња благост, давно пре јутарњих чари
Лагано ко светилиштем клизне нечујно на прсте.

Плавет густо труковану, јаки оплету ластари
У распуклом зрну грожђа, капи миља се укрсте.

Ако ли се грозд бременит преточи у капље вина,
И разлије ко свежина у пурпуру тамно- бледом.

Појави се сакривена сва подрумска хладовина,
Да охрабри ил растужи, жеђ угаслу за обедом.
Настави са читањем “ДАВНА ЗРЕЊА – Драган Величковић”

Љубав и вино – Бојана Мицић

Љубав и вино

Заволи у вину мене,
ко што ме и без вина волиш,
немој срећо моја
тугу да дозволиш.

И црвена боја нека нас греје,
нека нам се срце смеје,
откуцаји ће бити јачи,
срећо моја само љубав нека нас греје.

Љубав и вино једно име, има.
И жилама мојим у крви,
тече црвено вино ово,
што пијемо га заједно,
и желимо се страсно
и кажем ти гласно:
да волим те најјаче
најдраже моје.
 
Настави са читањем “Љубав и вино – Бојана Мицић”

ПИЈМО У ТО ИМЕ… Миладиновић Сандра

2. место у категорији одрасли песници – ЉУБАВ И ВИНО 2022.


ПИЈМО У ТО ИМЕ…

Ко не зна да љуби
Тај живео није
Нит је вина пио
Макар га препио
Ко не зна да воли
Тај ходио није
Земљом како ваља
Већ се споводио!

Ко да  тако није
Срж Господњег дара
Срљао махнито
Корбачем кроз мрак
Ко да се напио
ватре самог Хада
Ни себи признао
Да милује зрак!

Ко заспао није
Крај топота била
Ког силније љуби
Из даха у дах
Осетио није
Анђеоска крила
Што га храбро носе
Кроз звездани прах!

Сви рођени јесмо
Да волимо силно
Док следимо струје
Што нас јаче вуку
Кат-кад заглавимо
Стењем убојитим
Па грлимо страсно
Невољену луку!

Тако залутали
Често остајемо
Времешни вечности
Непознати души
А можда тај живот
Што желимо силно
Мимо нас пролази
Док све нам се руши?!
Настави са читањем “ПИЈМО У ТО ИМЕ… Миладиновић Сандра”