Добродошли!
ЛЕЛЕК
Освануо дан да гори не може,
Сунце сакри за облаком зраке.
Само се чује мајка што запомаже,
А скоро до јуче причала је бајке.
Јуначино моја крвави ти пути.
Где ногом забележи сваки траг
Ој Косово вековима од крви црвено
Поново те започео крволочни враг.
Саплела мајка теби драги сине
Чарапе да угрејеш промрзле ноге.
Снег је топлији од стопала твојих
Исплакала док плела сузе многе.
Настави са читањем “ЛЕЛЕК – Даница Димитријевић Петровић”
МИЛИЦА ДЕТЕ
Реку суза исплакала мајка,
Проклињући звериње без душе.
Што уграбљу њено чедо мило,
Молећ сузе да и њу угуше.
Двадесет је година већ прошло,
А мајци је као јуче било,
Кад је пошаст отргла тај цветак,
Оставивши мајци празно крило.
Кћери моја нераспукли цвете,
Надам ти се сваке црне ноћи,
Да у крилу ти ћеш опет сести.
Да ћеш мајци у радости доћи.
Јер ти мајка даном рубу спрема.
Да опреми све твоје сватове.
Брат Алекса младожењи преда,
И Душица сејом да те зове.
Плаче мајци неутешна душа,
И призивље Зорана ко брата,
За утеху мајке му Миланке,
Њојзи старој да отвори врата.
ПРОЛЕЋЕ БЕЗ ЦВЕЋА
Тежак је дан без Сунца.
Тешка је ноћ без месечине.
Ни веселе птице у шуми нема,
да се пoлeтна ка небу вине.
Тешка је мушка очева суза.
Тешко кад мајка безгласно плаче.
Тешка је смртна мукла тишина,
тешко кад’ сирена завија све јаче.
Тешко је детињство без лепих дана,
када се нема ни корица хлеба.
Тешко је кад’ гледаш челичне птице
како лете преко твога неба.
Настави са читањем “ПРОЛЕЋЕ БЕЗ ЦВЕЋА – Јасмина Димитријевић”
Гледале су тужно очи дечака
у те незнане насмешене људе
што му разне ствари нуде
од лопте шарене до конзерви
разне хране,
гледа, а суза му негде у
малом грлу стала
замишљена остала мала глава.
Ех ви насмејани људи
не треба мени то што се нуди,
ја бих само да се опет
моја мама са мном смеје
да тата забринут не буде,
само бих да се играм
са мојим другом,
само бих да мала сестра не плаче
да ноћу безбрижно снева
брижна бака и добри деда.
Не треба мени милости туђе
што оцу главу на груди сагиба,
ја бих само да мама не плаче
кријући лице од своје деце,
ја само Слободу хоћу
без мрака вечери зимске
да трчим наоколо без страха.
Није то много, зар не добри људи,
и вас су сигурно као мене учили ;
„ Сине, Човек буди. „
Гледале су тужно очи дечака
безброј неизговорених речи
на лицу му се чита,
поглед му незаинтересовано шета
од пакета до пакета,
његова мала главица зна
Слобода није у њима спакована,
Слобода која му толико треба
да безбрижно расте, високо, до Неба.
Где су то гинули залуд
и залуд се звали хероји,
зар само да би им гробови
у коров зарасли ?
Где се то хероји не помињу
где то на гробу не смеју
мајке гласно да закукају
док јединца сина оплакују ?
Где је то свећа утрнута,
младост, где је,
узалуд прекинута, где то
од свега оста само заборав ?
Настави са читањем “Вечност је за хероје”
Od Borova pa do Knina
sve je Srbin do Srbina
Svud se Srpski barjak vije
ponos Srema i Krajine
Od Borova pa do Tenja
Mirkovaca i Lovćena
Da slobodu svoju spasi
usta narod svetosavski
Kordun Lika i Banija
stara Srpska dedovina
Kordun Lika i Krajina
stara Srpska dedovina
Sve junaci ti sto tića
mi smo deca Nemanjića
sve junaci Jankovića
naslednici Obilića.
NAPISAO I OPEVAO
BRANKO MARINKOVIĆ LALIĆ
Док корак пуштам
Мислима лутам
Острва мира за мене нема
И овај дан је тако чудан
Сивило неба то је копрена
Што простор гуши
Свет чини мањим
У души битку за битком бијем
Побегла бих од саме себе
Ил кости скрила иза бусије
Где би крв пролила за род и груду
За родно небо и за слободу
Да би Милица родила ћери
Синове гајила по српској мери
Да би се чуле успаванке
И уздисаји безбрижне мајке
Да би див Марко косио поља
градио бране, због рода боља…
Сад шта ће бити роде мој,
врисак и сузе су лош спој?
Небом се сабље бритке бију
Видик ми страх и ноћ крију
А врагу би да уништим путе
Да браћи извидам рањене скуте
И танане нити у моћне преплетем…
Али немоћна сам свирепи свете!
Да вас проклињем
ни то не умем, љубав је света
ко разуме…
а да прећутим, ни то не могу
Па руке склапам к свевишњем Богу…
Опроштам вам док палим свећу
на светом месту или пољани,
то није важно, свето се брани,
крстом у себи заставом вијем,
не сејем пркос, нити га жањем
грешник се крије у вама па је
То што носите тек људски лик
Трик вам је паклен а ропац тих …
Савест
Знате ли шта она чини?
Мајра Српкиња
Милица Ракић
На Велики петак
кад хришћани жале
тад су прве бомбе
на Београд пале
Није знала душа
да оловне птице
могу бити црне
и страшне убице
Баш је била мала
седела на ноши
није знала душа
да су људи лоши
Убрзо је смрти
гледала у лице
кад је бомба пала
близу Батајнице
Ал’ ето ти жала
и лоше судбине
три године има
и недужна гине
Урезо се датум
и весело лице
анђеоска песма
чувеног Добрице
Маринковић Марко
Зовем се Марта, рођена деведесет неке
када су као крушке по моме завичају
падале бомбе с неба и мирну воду реке
мутиле.Наслутиле таме што вечно трају.
Тад нисам ништа знала. Испричаше ми људи
мало касније. Кад сам појмила да су снови
препуни ноћних мора били ти дани худи
што сваке ноћи руде, опет постају нови.
Данима безнадежја тихују лепе речи.
Злослутни запад стално сунце ненадно гасне
веснику туге, којем облачје увек пречи
да барем на тренутак обљуби поноћи јасне.
Не знају они тамо да ове очи снене
пустиња су без кише из којих само нека
суза у покушају разбуди успомене,
па се извору врати, као кориту река.
Двадесет лета пуним, сама на белом свету.
Стазама бола хрлим, таква је судба клета.
Крај мене усамљени лептир у ниском лету
тужи, јер божур нежни неће више да цвета.
У ноћи “милосрдних анђела” палим свећу
за покој душе оних који су живот дали.
На Светој српској земљи пронашли своју срећу.
Вазнели се ка небу. Грехе су окајали!
Настави са читањем “НОЋ МИЛОСРДНИХ – Душан Комазец”
Безбрижно вече, невидљив мир.
Одједном чудан неки хук?
Све тутњи, стравичан звук!
Изгледа спрема се крвави пир.
Грабљивице из целог света
отимају све што је наше
из обести,
ил’ нас се плаше?
Ил’ то је само судба клета?
Соколи храбри узлетеше
знајућ’ да то им је последњи лет.
Бој нечастан, један на… пет.
Бледе усне занемеше.
Јутро нам предаде крвав дар.
Из гнезда кликћу соколићи.
Нек кликћу, брзо ће и они стићи.
Из пепела опет, птица жар!
(C)Душан Комазец
