Аутор: Radenko Nastić

Tajno,
Cvetaš u svojoj jednostavnosti,
Dalje od gordosti oka
Zidaš nebosklone,
Daleko od oholosti srca
Utvrdjuješ obale.
Tajno,
Zamagljena jasnoćo,
U zvezda snu
U osmehu trava
U nevinosti deteta.
Večeri protekle pretvorene u žudnju,
Danu ćutnjom slućeni,
Kuda srce skriti
Tišinom opijeno?
Gde ispružiti ruke
Prepuštene snu,
A da ne čujem šapat,
A da ne bolujem nagost?

Tavanica,zidovi,balzam-belina
Raspored mladeža na koži neba
Celov stakla,peščanik-paučina
Samoća,samoća,ogledalo pogreba.

Poluistine trajanje,vršak leda
U nagosti pozlaćena praznina
Potezom pera izbegnuto “da”
Udar klatna.Tišina.Tišina.

Rekla si:
Zastani!
Ukradi oblak
Gore,uGradu Svetlosti
Čekaj da snovi budu
I oprosti.
Rekao sam:
Nije isto
Biti dalek
I biti krik
O čuće neko
I to što boli
I to što sam si
Rekla si:
Voli!
Ćutao sam
To što si rekla
Gore,u Gradu Svetlosti
Toliko slična nekom
Što u snu šapnu mi:
Oprosti!

Iza zavese sna
Patuljak u odaju kroči
Sve je kao pre:
U uglu dečak tužnooki,
Trag mastila na prašnjavoj ploči
Umesto:”oprosti”-snen neko je ušao
O,zar sen to nije samo?
I dečak je šaputao:tamo….tamo…
I kiša je niz oluke kapala
Tiho,tiše
O,suze!
To bisere duboko negde zaroniše.

Evo me opet gde prolazim
Raskršćem istim u senci gloga
A sve mi se čini kao da gazim
Po zaostaloj peti dvojnika svoga.

Ne verujte tom Nevskom prospektu
Gogolj

Noću,sa taštim osmehom izloga
U ljupkosti otrov se razlije
i Sena dodje varljiva zacelo
I zasenjene tako, žamor ih opije.

I Dama u Crnom na ćilibar-trg
Pod maskom Elizijuma stupa
Težinom osame,težinom slutnje same
Iza koprene ćutanja motre ih redovi klupa.

Noću, sa pesmom pjanih trotoara
U slepoti svojoj :Vidi!-Budi!
I ljube,i svete se nehotice
Mine sve potom.Imaska pokaže lice.

Zar opet ko pokošene vlati
Samotan u polju biti
Nemeti,po sebi gmizati
Ko crv da si u dubu skriti.

Zar opet pred raskršćem nekim
Nepoznatim srcu i oku
Stati nemoćan,dok u umu ti
Dalekih svetova odjekuju šapati.

Zar opet tragati za reči
Čiji smisao samo slutiš
I malen biti,od zrna ne veći
Uplašen ćutnjom puteva zasutih.

Što šušti svila crna
Što uglova tiha seta
Ko led-čipka distancom zna da rani
To trave mekotom svom:zastani.

Što tišina vara
Što purpur-ružu ukus suza je sreo
I dijamant sjajem što poseca
To trepti breza beli veo.

Zato što suton je blag
A sunce-smrt krije
Zato što istih sveća modrih roj
Istog srebra bezdan lije.

Kao pseto stojiš pored puta
Matoro strašilo koje svima smeta
Čekaš sudbinu da te odvede daleko
Dalje od ovog varljivog sveta.

Zaboravljen,večna sanjalica
Za sreću drugih sebe si dao
Gledao si nasmejana lica
Smejao se i ti da ne bi plakao.

Za druge,samo svirač
Verni pratilac povorki slavlja
Uvek nasmejani pajac
Koji sve prašta i zaboravlja.

A duša tvoja beskrajno čista
Snila je snove dečaka
Snove o sreći,radosti
o svetu nekom van patnji i straha.

Godine prođoše brzo,nepovratno
Drugima doneše vence sreće
Prolaze sada,stranci daleki
I niko starca primetiti neće.

Kad padne veče krenućeš kući
Jedini drug je violina stara
Kroz noć jecaće zvuci
O mladosti,o životu koji vara.