Аутор: Radenko Nastić

Jutro.Zvona.
Praznik Vrbice.
Seta u oku.
Dečaka lice.

Ušla je tiho
Drag gost.
Pričala stihom.
Dotakla Večnost.

Belina zida
Parala vid.
Prozirni prsti.
Ranjivost.Stid.

Jutro.Drukčije doba.
Sećanja zvon.
Dečak u uglu.
Samoća.Soba.

Ruke gorde ,ruke slabe
I šibane, i izdane
Zarivene u mrak mesa
Ruke krotke,ruke besa
Ispružene u daljinu
Ruke svetle,ruke ginu
Da se samo jednom vinu
Da polete Izvan stvari,izvan reči
Ruke taje da smo nagi
I u ploti zarobljeni
Ruke mole,ruke vole
Zagledane u bezdane

Svetla se gase
Na pozornici zavesa kruta
U oku magle sive
Na dlanu dugme skaputa.

Svu noć padaju kiše
I tuga se niz okna lije
To srce vara-kasno čuh
A srce krije,krije.

U ogledalu dvojnicu gleda
Papirna balerina
I paučina maznošću svile
Duž polica se raspreda.

Bila je noć
I zavese razmaknute
I molio je:neka uđe
I svetlost se nezemaljska lila.

I opet će ozarenjem krotak
U prašinu dnevnih paravana
I balerina će opet stajati
Ispred ogledala uplakana.

Umeš li da plačeš
To što ćutim sada?
Dok tišina vreba
Umeš li da sanjaš
Kad ćutati treba?

Zastaneš li smela
Kad hodaju glasno?
Da kažeš trenutku
Svu slobodu ptice
I svu pustoš neba.
Umeš li da umreš
Kad umreti treba?

Znaš li da oćutiš
To što nisam reko?
Da pođeš do sebe
Daleko,daleko

Ćutaću
Pločnici ćute
I fasade krečene u belo
Ćutaću zbog mansarde
I sebe u crnom
Zbog suza,eto
Ćutaću
Zato što nisam znao
Da tuga je boja neba
Oprostite
To što sam prećutao boli
I nikom ,nikom ne treba
Ćutaću zbog prašnjavih sokaka
I koraka
I opet suza
Pustite!Idite!
Vas neko čeka
A ja..,ja sam samo hteo reći,
Ali neka,….neka..

Čuj:šapuće vetar
I oblaci su golubijski sivi
Zastani!Ne žuri!
Osmehni se bar
Neće proći
To što čekao si
Ozaren juče
Danas umoran
Neće proći
I osmeh je dovoljan za san.
Čuj plače detinjstvo
U hodnicima zaborava
I glas što tišinu sanja
Odnekud zove
I crta između života i smrti
Sve je tanja
I tanja

Plove oblaci
Senče osmehe,senče trgove
Zvone koraci
Kroz javu i kroz snove.

Prolaze lica
Iz nesna dolaze,u nesan odlaze
Kucaju srca
I sati, sati prolaze.

I sve je bolno ,beskonačno
Pod maskom zvezda
Nagost rudi
I mračno je,mračno
U oku stvari,u oku ljudi.

Ti kažeš:Ništa.
Seni nalik ogrneš se osmehom
I ćutiš…
Tako ko Holanđanin Lutalica u buri
Tako u nespretnosti sna.
Ti misliš :sjaj to je
I bled od smeška lišća jesenjeg
Koračaš nekuda,eto
Ti misliš:mir
Moj jadni poeto
I kud?
Daleko je tvoj Dan
Modri suton je brži
I sam si,sam.

Trave znaju moje misli.
U suton kad spuste umorne glave,
I setne u dalj blude
U oku im zablista tajanstvo suza.
Tada šapuću tiho,meko
Sve ono što sam nekad u snu i na javi reko
Trave znaju moje misli.
Jednom ću (budni spavač) stati
I moru trava sebe odbeglog prepoznati.