Аутор: Radenko Nastić

Pođoh u jutro plavo,da osetim tišine dah
Ali kao oblak,tišina se razveja u prah.

Htedoh do zvezda,da upoznam neba moć
Ispružih ruke,ali zvezde se skriše u noć.

Siđoh do reke,da se nagledam bistre vode
Odraz u oku osta,a reka ka ušću ode.

Priđoh ljudima spreman srce da darujem čak
Ali kao zloduh dočeka me ledena studen i mrak.

Poželeh pobeći od svega,ali u meni sve je
Iz bolne potrebe za svetlom rodi se stih ,da me ogreje.

Kandilo trne.Muk.
Usana bledih java pozna
I praporaca dalekih zvon
I:sutra,nikad,ko zna?

I:sve je laž i laska.
I dalekog nečeg:izvini.
Posle,kroz odškrinute dveri
Uđe zrak,ili se čini?

I magla vijuć se,
Belinom sve obezliči
I noć osmehom postidnim
I tužno je.I liči,..liči.

U jesen kad zastudene kiše
I bledilo na usni trava se javi
A veče zaiskri u zenici odbeglih daljina
Moliću za poljubac jutara krvavih.
I drhtaće modrina otkinuta
Odblescima snenih voda
O dani!O noći!
Ćuti! Ćuti!
To neko tuđ pored mene hoda.

Sladostrašćem u zore ruj
Usne-sužanjstva žig
Ravnodušja zvon
Oči-beščašća mig.

Nebesno-dole
Zemaljsko na tron
Prezirom golim-jače boli
Na dar jednakost-obdarenom.

Umesto “da” podmitljivo “ne”
(Iskariotski-poljupcem raskid)
Tamo-gde sin ocu zver
Tamo-gde kit u utrobi Jone.

Zbogom grehu razgažen u snegu
Sve snegom pokrito!
Marina Cvetajeva

Avgust tridesetprvi hodnik-trasa
Moskvom svojih Nada ne prođe
Da li što osvrtati se nije znala?
Tako-ko Agara u pustinju
Izgnana u osećanja muk.

U skamenjenosti sustaloj uzletom poslednjim
Ne tu gde je kalendarskih stranica geto
Gde bez imena i lica počast nosu
Tamo-u modrinu prvu
Tamo-u prvu jednakost.

Bez štita pod raskršća mač žamorni,Marinka?
Svih odbačenih sestra,
Marinka u odlascima zalutala.

Na nebu zvezda.To sa visina
Rajner Marija ruku ispruženih
Lestvice-Tebi Marina

Ne!Noćas ništa neću reći
Šaputaće umesto mene polja mlečno bela
Sat na starom tornju
I osmeh dečaka od neba veći

Ne!Nočas ništa neću reći.
Negde će prhnuti ptica
Mlaz vode
Drvoredi tavni upiće boju mog lica
Sve će tek samo slutnja biti.

Ne!Noćas ništa neću reći.
Nem stojim u tami na raskršću nekom
Ne znam ko sam,i šta sam?
Bolan zrak
Ugašeno svetlo nad usnulom rekom.

Boliš me,pesmo moja
Srce dečaka daruješ mi sirota
Da ogreješ se na vatri nada mojih
Zaboravljaš,smeh je preko puta?
Kuda bih sa tobom,nemiru moj?

Tu smo,na raskršću
Pruži mi ruku,nevesto u studeni
Da zalutamo
Tuđi i sami.

Na pločniku, tu ispred trga
Dok svetina neumorno hita
Prosjak u riti,sav od kvrga
Za koru hleba Psalme čita.

A u susedstvu otmene dame
U društvu kavaljera
Piju prvu jutarnju kafu
Skrivene u senku žardinjera.

Ćutiš.Osmeh kazuješ
Porcelanski dečače
A bilo je:čekaj me
U snu najtužnije se plače.

Stid te veće da pozlatiš
Na maskembalu ptica
Ćutiš,a sve ide
I dan,i noć,i prašina sa lica.

Čekaš da vrata se zatvore
Porcelanski dečače
U hodnicima najlepše se sanja
I vetar plače,uvek plače.

Udvoje hodaju
A senka povrh krovova se njiše
Zastanu(dva stabla gola
Ispod nevidljive kiše)
Gluvi za zvuk što se sliva
U provaliju duha
Sa pticom u oku-travi
I ne znajući da li su u snu
Ili na javi.
Tek lišće što odnekud padne
U kasnu jesen ih vrati
Pođu lagano duž trotoara,zgrade
U pusto polje ?U smrt?O,ko će znati?