Аутор: Radenko Nastić

Sam si.
Zaustavljen u koraku
Zarobljen u vremenu
Stablo,breg i sve dokle seže vid,
Sve je golo ćutanje i stid.
Stidne su oči trava
Stidno je rumenilo zore.
Ispružiš ruke ka izmišljenoj tački na nebu
I gle:bezdani se otvore.
Sam si.
Tu negde.U travi.U polju.U tudjem svetu.
Slutiš tek oblak jedan ko pticu u letu.

Niz polja andjeoski meko
Visinama na poklonjenje,Krotkost moja,
Devičanstvo!Vladičanstvo!-ponoćnog sjaja rekom
Gromkije od suze osmeh-tugom

Ne zgasni!Ne!-U vir oka
I San mi na dar
I krvnik,i drug(naličje i lice)
Za Večnost put,Milosnice.

Svetlo u noći-To oganj u noći.
Bezmernoj prizivam Ti glas.
Nebeski biseri na dar-Suze!Suze!

Otmenih gestova fasada
Da zagladi misao-kal
Smešilo se tu,poziralo…I sudilo zar?
A vreme:Četiri!Pet!Šest!….
I svetla trag
I bez :kuda?Kroz bezizlaz
Strašću bezokom,srebrom-opkopom
Ne putem za Hanan,
Osvrtanjem -ko žena Lota.
O nebeska tugo!
Duž nasipa taštine
Zgrbljena u osami oštrookoj
Pesmo mog života.

Osvrneš se,a smeh se zaori
Duž prašnjavih trotoara
U drugih i plač i sjaj
U tebe stasitost kalendara.

Smeh je opet glasan eto
I pahulje opet veju
Istu radost zovu bolom
I isti ih jadi greju.

Zastadoh da oslušnem nepoznati glas
A čuh samo zvuke tišine
Prenuh se ali leto prodje
Ogrnuto plaštom neprozirne daljine

Boluju magle sive,i oblak meke svile
Juče zbog sutra i noć zbog jutra
A ja u srcu slutim odbeglo proleće
I nemir polja dalekih dok tiho pada veče.

Osmehuju se zore,osmehuju se gore
I reke u daljini i zvezde u visini
A ja sklopim oči i ćutim.
Nebesa se otvore i u oku mom zablista
Rumeno more.

I čujem,tišina šapuće:proći će sve,
Proći će sve
Nemir utihnuće,i strast,i nadahnuće
Sve će se sliti i od svega biti
Odsjaj rumene zore,kad podješ i ti,…i ti…

Noć biserjem protkana dohodi
U paperjastoj izmaglici sećanja
Raskovana vrata u nagosti
Rasprostru sladost umiranja.

Stidne device zaištu bolom
Krvave obraze i rumen svitanja
Filigran usana jarkost otkri
Na dlanu prisnog ćutanja.

Žudna,mramorna usni spokojem
Zadrhti sjajem neona vaseljena.
Gospodar,čudotvorac,pajac na zidu
I nemoć bezmerjem iskupljena.

Dođi ,ispričaću ti pesmu o sreći
Šapnuo mi je vetar jedne noći
Kad umre u meni san i dete
Nje se nikada više setiti neću moći.

Požuri,vetar već nove pesme piše
Zastaneš li,odneće nas raskršće daleko
I možda se nikad sresti nećemo više.

Tako ko samozvanac presto
Ne večeri ove,ko zna kada?
Sjajem zalaska osmehnut
U ljupkosti zlatozarnoj mesto,

Tako ko Neron “jutarnje igre”
Il pozlate kad prostiru
Za otmenost paravana
Tako u veče ino:Osana!

I udaljujući se tako,blizak svemu
I pred niskošću tišinom
Tako ko samozvanac presto
Naklonom sanjara.Snom.