Аутор: Radenko Nastić

Mojoj majci

Ulica će zanos da priguši
I žar poslanja-utočišta.
Oprosti!-Najdraža!-Oprosti!
Zar oblak- u nigde?Suza-u ništa?

I Kameleon će osmehnuti se smeo:
Visosti!-ponizno molim
I na duši otisak vreo
Žamorom osamljen:Boli!Boli!Boli!

Ne obmanjuj me, tišino,
Ne opijaj me glasom ćutanja
Maglo oka,ne oslepljuj me
Sto ruku pružam da dodirnem Svetlost
U sto oštrih noža svetlost se pretvara
Snom odbolovah jednostavnost tvoju
Sliko,uzdignuta nad mojom samoćom
Zvezdo,u dnu praznine
Slepim tragom u slepo vreme
Posrćem
Iz sto rana krv mi otiče.

Ko rešetke neke stoje oko mene
Nevidljive niti umom ispletene.

Kad bih da se vinem,one me okuju
Korak mi sputaju i misao truju.

Zaustim da kažem,a već čujem eho
Nepoznatih reči koje ne bih reko.

Hteo bih da bežim,u prazno kroči noga,
Sklopim oči,ćutim,nigde zvuka,senke,Boga.

Za tren ih raskujem,u slobodu hrlim
Već sledećeg trena hladni okov grlim.

Iscrpljen bežim u sebe,ko u pustoš neku
I zurim u nebo,lišće, reku.

Sa listom što trune,slutim i ja,još me ima
u oblaku jednom,nestvarnom od dima.

Sinu zvezda-Eno!Eno!…
Aleksandar Blok

Dodirnem li te,ko zna?
Raspršićeš se kao san.
Možda si samo iluzija.
Da pojmim misli ti tok nije mi dano,
Al zato paučine fino tkanje
Po crnoj odori neba noćnog
Nalik je na laskanje.

Pločica u mozaiku?
Za pozdrav ispružena ruka?
Maštom Tvorca uobličen gest?
Šta si? Kakva je poruka
Ispisana ti u liku?

Perspektiva uspona jeste pad,
Ali sužavanje prostora
Bezbolnijim se čini
Kada naziremo svetlost u daljini.

Sve je to bilo već
Nekad,u nekom snu
I Raj,i čista reč
Sve je to bilo već.

Ptico,plavi snu
Vrati odbeglu reč
Da kažem sebe tlu
Gde kamen cveta već.

Vrati moć da trajem
Neporočan u zlu
U sleđenoj krvi
Da pronađem žar.

Ptico,o plavi snu,
Vrati moć da snevam
Kroz predele strave
Il snom me sprži.

Poznajem te od nekud…
videla sam te u vozu
koji je odlazio,
i za koji sam imala
dve karte kupljene
ne znam…
odnekud drugde,možda još,
poznajem te…
ne znam,ne znam!…
Možda sam te videla na peronu,
na nekoj stanici,u osvit,
na molebanju,u podsvesti,
na novogodišnjem maskembalu…
A možda sam te kupila na rasprodaji,
bilo je sezonsko sniženje ludačkih košulja?
Hm,ne znam…
Možda sam te
medju procvale maslačke ubrala,
možda sam te
od sna ukrala,ne znam?…
Ne mogu da se setim…

Voštane figurice u nizu
I procesija olovaka.
Da li je ponoć prošla?
Gle !U vrtu igraju Klorizu.

Da li će krilo snežno
Dotaći lice meko?
Utešiteljka -pesma kad svrati
Da li će čekati neko?

Kad opiju se igrom sene…
Kad padne svila laka…
Voštane figurice u nizu
I procesija olovaka.

Odlazio nepožudan,tek crte za lik
Daljinama kraden
Drhtajem bitisao
I pio gorčinu zbog nesličnosti
Sa jednoobrazjem većine.

U moru praznoslovlja
Tišinom potvrdjen
Za tajnoviti smisao sazdan
U nepojamnom velik tek
Prozirao je i stideo.

U nemirenju prisan
U odlasku zaštićen
Beskrajnost obujmiti je hteo
I uvek iznova napuštajući
Gubio je i sebe neznanog deo.

Čuj,reći ću ti najveću istinu,
istinu da je laž najbolja stvar na svetu
u šarenom svetu(u kojem je svaka
pesma drugačija
i u njima laž bezlična,
provučena,u istinu utkana.

Čuj.reći ću ti najveću pesmu,
lažljivu pesmu,
kako je pesma najbolja stvar na svetu,
u stvarnom svetu(u kome su
sve pesme lažljive)
istinom o lažljivom svetu
i istinskim pesmama prožete.

Čuj ,reći ću ti najveću istinu
o istinskoj ljubavi mojoj
prema lažljivim pesmama stvarnoga sveta,
o šarenoj laži mojoj
o istinskoj pesmi o
ljubavi našoj lažljivoj.

Ulicom hodila
Drhtava neobuhvatnost
Ćutale zenice,
Ruke ćutale
Krikom se glasio sivi predeo
Ostati hteo klovn na trapezu
Sunce mu dlane spržilo
Stopala zemlja zalila
Tiho,tiše
Mala ptico
Jutro će gorko svanuti
Ulicom ženik će proći
Pesmu će tvoju pevati
U ogledalu jutra
Klovn se tužno smejao