Аутор: Radenko Nastić

“Jer i pepeo će vetri razneti
a nema razrešenja”
Momčilo Nastasijević

Dozivam te nevidljivo
Pesmom te mamim
Osmehom
Suzama.
Ime ti izmišljam
Lik ti slikam vlastitom senkom
Ne videh te
Ne čuh.
Osećam tragove tvoje
Kap krvi na kamenu
Kap krvi u svesti.
Dovoljno za bol.Za nemoć.
Nezainteresovano oko tvoje
Motri me poniženog.
Ožiljci-brazde u krvi
Laju.

U polutami hladne sobe
Kao u dnu mračnog groba
Lagano kuca časovnik stari
Svedok prohujalog doba.

Jednolično tik-tak odzvanja u tišini
Svaki otkucaj jedan je znak
Jedna rima,iz pesme drage,daleke
Pisane odsanjanim snovima.

Drhtava ruka sedoga starca
Miluje nežno kazaljke male
Sećanja naviru kao plima
Bude se stare želje i nade
Al srce okiva zima poznih godina.

U polutami hladne sobe
Kao u dnu mračnog groba
Na odru leži starac sedi
Svedok prohujalog doba.

Jednolično tik-tak odzvanja u tišini
Kao da kuca starčevo srce
U malom časovniku na vitrini.

Oni što pogledom saznaše
Oni što ćutnjom pitaju
Srca kamenu dadoše
Pa svetom,svetom skitaju.

Noć im nesane sprema
Tuga miluje ženski meko
I nigde smiraja nema
Samo slutnja da čeka Neko.

Iz gore dolaze,u goru odlaze
Rosu da piju(jutarnju suzu)
Cvet da uzberu po trnju gaze.

Javu prevare pa u snu hodaju
U dno svetlosti,u dno sveta
Majstori reči zalutaju.

Svila,smeh,raskoši teskoba
I oporost naizust naučenih reči
Biva tako:ko sjaj kad opija
Uđe On,i prezre,i razluči.

I padnu maske tada
I Jasnost kosi nemilice
Uznoseći ono što raskoši se ote
I slute,i kriju zebnju pada.

A licemer-laž iz prikrajka
Nazdravlja farisejstva čašom:
Za gordost onih što ostaju,
Za kikot,za večni oganj na kraju.

U oknu plavog sutona trag
Pesnik?!!Rod smo,eto…
Stidljivost usana-purpura sag.

Za belih noći udvojena
I: stanar…,knjige
U uglu-paučine san.

Postaja!?O zar već?
I osmehom je suzu skrila
I ćutnjom kazivala je
I odlazeći, purpur razlila.

Ponoć.Muzika jasna
Srebrom opasanih zdanja
Plač barske čaplje
U srcu belog tkanja.

Ja bih tugu da skrijem
U kotaricu stidljivosti
Ko prosjak da pođem
Putevima do Večnosti.

Molitvenost oka
Trepavice tame kad zasene…
Plač barske čaplje
U srebru koprene.

Doslednost nalik je bolu.
I ptica o staklo traži spas.
Večno istu igraju rolu
Čovek i vreme.Stvari su ukras.

Oblik je njihov za oko mrak.
Al prisnim se čini suton čela
Kad ćutnja nije samo korak,
Već let krilima(bez odela).

Korak tek da zatvori krug
I muk posle svega,kad
Zver je kao čovek drug
Kad uspon i pad čine sklad.

Kroz okno pogled i nit
Što se produžuje u bit
U tuđi skrivaš se lik
Kad jedno je isto-i smeh i krik.

Prisnosti!Ulicom odziv-krik
Ne osvrnuti se,olovno tih
Senkom zidova ogrnut u san-slobodu
Sirena smeh zatrubi(zver u mimohodu).

Ne osvrnuti se!Nežnosti moja!
Gordosti moja!Tako u noć sene kliznu
Tako zvezde kroz raširene zene
Tako Danajcima Troja.