ЕСЕЈ О ВИНУ
Винова лоза је Божји дар, чаробни напитак. Помиње се и у Библији на више места. На свадби, у Кани галилејској, Исус је претворио воду у вино и дао младенцима да пију. После потопа Ноје сади виноград као благослов. То је чиста грожђева крв. Скоро сваки манастир има винову лозу у дворишту. Не треба јој нека квалитетна земља, само што више сунца и велики људски труд.
Може живот учинити лепшим, а има и лековита својства, крепи болесника и рањеника. Само треба имати меру, јер може бити и мелем и отров, и благослов и замка. Може помутити разум и сузити свест.
На славском колачу само неколико капи симбол су Исусове крви. У здравици домаћина оно је списак најлепших жеља.
Деци га дају слатко. А што више стоји – све је боље. Није да се пије у самоћи, тражи друштво и музику, прави атмосферу. Посвећене су му многе песме. Познато је оно да неке љубави „само уз вино могу да се преболе.“
Пиво може да се пије и на гајбама, пред продавницом у селима, али вино не, то је аристократско пиће. Ракија се пије на искап и тресне се чашицом, па се стресе од жестине, а вино се пије у малим гутљајима, господски, мирише се и ослушкује како клизи низ грло. Прелива се у најлепшим чашама: бело, црвено, розе. Пију га уз мерак и изазива жал за младошћу. Пратилац је и радосних и тужних тренутака. Блажи душу и опушта нерве, заљубљене диже и заноси у облаке.
У кашичици за причест уз хлеб, то је крв и тело Исусово!
Само га је Бог могао измислити!
Нина Симић
