Аутор: MileA

Децембарске дуге ледене кише…
фијучу зраком као бичеви…
зубима шкрипе,
тешко се дише…

Чак и ону тиху чежњу топе…

Златне јесени утихну жар
У младом снијегу на души
твоје су стопе…
плетени траг, мени на дар…

Ето, да знам да постојиш…

Непочин пољем којим ходиш
сјенку ми као куче водиш
док ситне стопе на иглу бројиш…
пахуљама паперја исплети јој шал
смрзне ли она, нестаће жал…

Повратка ждрала да ли је било
кад му заборавом прокисне крило…
Од жара до жала сјећање
све тање, тање и тање…

Ја жарко желим свитање
за мене најфиније слово да одвојиш…
утопли ми сјенку, што се од ње бојиш…
усуђујем се да жудим и твој осмјех драг

а не само сан да постојиш.

Bljesak prohujalog trenutka
Priviđenje da je sunce sišlo u Boku
Na duši duboka brazda kajanja…
Tragovi su tanke žute linije u oku…

Сањао сам сан
чудан сан
видим себе
као у огледалу…

Нашао сам зрнце бисера
живо зрнце са душом
старачке руке су ми дрхтале
од усхићења…

Зрнце је склизнуло у прашину…
тражио сам га у мраку
пипао као слијепац
упитно погледах чувара тајни
он ми рече

Оставићу ти отворен сан…
наћи ћеш га
у неком будућем животу
име му немој заборавити.

Иза стотину великих градова,
хиљаду села и пустопољина…
Преко безброј зелених гора
модрих ријека и гордих планина…
На другој обали ријеке,
крај универзитета
на петом спрату у поткровљу
живи Пронина…

У малом стану, међу обојеним стакленцима,
књигама и рисункама
плаветним сјенама и мирисом јасмина…
Са црним мачком на крилу
на јапанским јастуцима
међу боцама доброг црног вина…
У свом чаробном свијету
живи Пронина…

Четрдесет љета млада и још мудра
хиљаду година
уз пробрану музику, рисунке пише
суптилно лагано као да бојом дише
восхићеније моје
Пронина…

Моћно ме повукло да кренем тамо
на пут далеки преко свијета…
И сад се чудим, али одлучно пођох…
Рекох
стићи ћу прије љета…

За превоз одабрах брезове санке,
плетене вјештог мајстора руком…
Чаробно лаке
удобне јаке
са јагњетом у души а у срцу вуком…

У њих упрегох калиграфска слова
од којих ријечи постају меке…
Свако ко јелен витих рогова…
Вијугаво, налик
меандрима ријеке…

Наоружан тако,
неописиво лако превалих хиљаде дугих миља…
Стигох на другу обалу
само стотињак метара од циља…
Ту ме дочека Иртиш…

То није обична ријека као што мислиш…
Иртиш долази из Китаја…
Многе градове и државе спаја…
Ал умије да иритира, да каже иш…
Таман кад радосно, ту сам
помислиш…
Такав је Иртиш…

Он на њему својствен начин обале раздваја…
Његовој хировитости нема краја…
Дивља ријека мирнога тока,
Тврдоглаво раздваја и два ока…
Ни десетине његових мостова,
грађених колоплетом туђих слова…
По пола сазданих од муке и снова…
Не могу да пређу моја кола…

Улогорићу се овдје, рекох миран
зашто ријеком бити иритиран
Та, њене ће воде одласком зиме
тихо да теку кроз моје риме…
Укротих стихом планете пола
неће ни Иртиш уз моја слова…

Тамо неђе крајем Весне
и мутне воде постаће свјесне…
Прегазићу га као од шале…
Коначно стићи до друге обале…
Са огромним букетом пољског цвијећа…
Црвеним букетом, макова пуним,
створићу се пред њом
да је осмјехом збуним…

На универзитету, пред студентима и свима
без снебивања…
Као усред најслађег снивања
загрлићемо се душама
ја и Пронина.

Милион километара западно од истока…
често бијаху уплакана два ока…
За разлику од њих треће око гледаше у исток
ведро и дубоко…
Исто толико километара источно од запада…
два смарагдна ока мутио је немир…
док треће око гледаше пут запада
и виђаше јасно читав свемир…
Четири овосвјетовна ока
трептаху сталним страхом,
да ће пустиња даљине, својим леденим дахом
смрвити, здробити нити
и прекрити их заборава прахом…
Ал два онострана ока видјела су јасно…
језгро огњено око ког се формира
лаве лавина…
Та два ока бистра и дубока
знала су да не постоји даљина…
Не као неко стварно растојање,
видјела су то, више као бројање и одбројавање…
Колико уздаха дневно, колико чежњивих мисли…
њежних слова тананог кова…
И да ће све то, да их снажно спаја
до следећег загрљаја…
Та два ока трећа
видјела су гдје је срећа
Рекла су, смирите страсти…
Љубав ви је у Божијој власти…
Зато…
Мирне душе и ноћу и дању…
Буди са мном у тихом шапутању.

Усамљен…
ко морска хрид
плаветни вео мути ми вид…
Таласи ме бију, вјетрови гризу
и времена зуб…
Опасност сам за лађе
преоштар и груб…
О кад би галеб слетио да одмори крила,
ил морска ласта, ко сестра би ми била…
Ви морске шкољке пријените за ме
иако у мноштву и ви сте саме…
Мекане алге чарапе ми плетите,
све морске птице на мене слетите…
Капу ми од гнијезда правите…
На чело ми рој звијезда ставите…
Све док не дођу чаробне ријечи…
Нека ме ваше присуство лијечи…
А кад долете тихо та слова,
сиђите мирно са мога крова…
Тада ће потрес снажно дрмати,
моје ће срце силно куцати…
Морска ће хрид да се откине…
Умјесто пада,
винут ће се у висине!

 

 

“Zemaljski dani teku”
posmatram ih kao rijeku…
dolje u blizini ušća,
gdje voda postaje gušća,
dal mogu poteći, stići,
u istu vodu još jednom ući…

Марат, марч, кожодер, дерикожа
„Марат кози пријети, кожу ћу ти здријети“…
Прљаве крпе снијега, около се вуку…
Збркани ланци ждралова, уморни…ко да ће мријети,
криче…
Надиру воде смећарице…
ледомеље…
Све је у хуку, све је у буку…
Превртљив свлак је ожујак
Баба Марта, гладна намрштена…
Зима је репом ошину,
зубати марч, мрчем је омрчи…
Недаде јој жива дамара,
За јарчевима да потрчи…
Превртљив свлак…ожујак
И како марач одмиче,
тихо нечудом…
Зрачак сунчев танани,
Рогату бабу раздробиће…
С јарчевима да је сахрани…

У оној Рашковој, ђе се окупљасмо,
за карираним столњаком, више те нема…
Додуше, нема ни кафане, ни старог кина…
Oног премудрог ћутања уз чашицу…
Као, ни последњег никшићког боема…
„Све су то свјетови, лафе“…дугачак пепео с цигарe се руни…
„Моји, твоји али Свјетови лафе…
И не дај да те то буни“

Видим га, кaо да је сад…
Замишљен, у облачку дима…
Газећи…корзоом,
као по, Кремаљском Црвеном Тргу…
Да корача…
Плови… Никшићки, Боемик, Сликар и Пјесник
На глави му сјди сјеверњача…

Вјечност, ће те…
Та шарена курва, што ријетке воли
Са очуђеним сликама твојим,
усвојити…
Видим те…као кроз маглена стaкла…тад,
у загрљају њеном, испуњаваш свој град…

Ти…
Улицом својом,
на главни корзо силазиш…
Cјениш се пред бронзаном фигуром ШЕТАЧА
Па се чуду не можеш ишчудити…
Гле, чак и натпис у дну угланцан има…
„ШЕТАЧ“
„Умјетник и боем,
Војичић Жарко“
Звони…
Мједеним словима…

Iz užarenog ljeta
Sva sunčeva žega
U tamnom zrnu grožđa…
Ispod vedrog čela
Iz smeđeg oka
Sjaj dalekog zvježđa…

Ispod kratke haljine
Lake noge Vinkine
Gaze grožđe prezrelo…
O!
Kad će vino premlado…
Kad li će da uzrene
Da ga teško opojno
Žudno, žudno ispijem
Sve do zadnje kapljice…

Da je opet osjetim
Da se pijan podsjetim
Ognja dane prizovem…

Svakog daška Vinkinog
Miris znoja opojnog
Svu ljepotu burnih noći
Koje više neće doći
Da još jednom dozovem…

Iz užarenog ljeta
Sva sunčeva žega
U tamnom zrnu grožđa…
Ispod vedrog čela
Iz smeđeg oka
Sjaj dalekog zvježđa…