Аутор: MileA

Sićušne kapljice na staklu
oblak plav i zelen
propinje se majski dan
kao u gori
mlad jelen

Crvenokosi
univerzum sija
pulsira sav
rascvjetava se
ljubav…

Vedrina plava probija
razgoni paperje sivo
životna radost klija
nebo je živo
živo…

Nešto ispisuje u zraku
vitičasta
mladica loze
tu je i gorući cvijet nara…
boje oblici
oblaci…
Zraci muzike što proljeće je stvara
Ljubav je u etru
Mirisu vesne, mirisu mora…
mislima
snovima
vjetru…

To univerzum sija…
pulsira sav
rascvjetava
ljubav!

Šta je daljina…
svaki put kad o tebi dušeslovim
rezonancu ti srca ulovim
i ozari me toplina…

Skoro bez i jedne mrvice hrane
sve ove duge preduge dane
i bez ikakve opravdanosti jasne
ona je sve veća veća i veća
umjesto da uvene da stane
da zgasne…

Ovo što kod mene u duši gori
svijet bi novi moglo da stvori
ili postojeći da razruši…
Lijepo mi je sa ovim žarom hodati
ispod dubokog toplog neba
na oblaku sa uspomenom starom
prisustvo mi tvoje skoro i ne treba…

Šta je daljina…
svaki put kad o tebi dušeslovim
rezonancu ti srca ulovim
i ozari me toplina…

U glavi te imam dušom te snivam
smiješ se srećna
strpljivo do naše obale plivam
svjedočim…
spiritus movens
ljubav je vječna!

Tražeči dušu žene rođene u Japanu prije više od hiljadu godina
osluškujem treptaje tihog hujanja vasione…
i pitam se
da li tamo u zemlji svitanja,
ptice još lakim lelujem poju?
da li se kaligrafija i dalje živo rascvjetava?
na bjelini papira suzom lavirana orhideja
žive latice ljiljana
zvone…
duša mi sama šeta školjem priobalja…
otežala od pitanja…
znam!

Ona voli…
ekscentričnost,
oči,
boje, vodu, veo…
flautu, delfine, dim, pokretne sjenke,
duge kiše,
ogledala,
miris papira od riže…
kavu, kaligrafiju, sladoled, krugove na vodi,
lavirinte krovova,
latice od ljiljana, leptire…
čaj od jasmina,
ljubičasto, tišinu, more, mostove,
noćno nebo, usamljenost…
mokre jesenje parkove, prvi snijeg,
dirljivost,
prazne tramvaje…
retro, ruke, snove, sumrak,
stare ključeve i fotografije…
ples, maglu, šešire,
cvijeće, cvijeće, cvijeće
refleksije
i odsjaje…

Toliko prefinjenosti i nježnosti
taj dragulj vazdušasti
zrači…
pramičak magle, sunčev miris,
neuhvatljiv tren,
unutrašnje lice svjetlosti
ona je…

Tražeči dušu žene rođene u Japanu prije više od hiljadu godina
pitam se…
da li tamo ptice još lakim lelujem poju?
da li se kaligrafija i dalje živo rascvjetava?
na bjelini papira suzom lavirana orhideja
žive latice ljiljana…
duša mi sama šeta školjem priobalja…

U doba kad se Japan sav,  trešnjinog cvata radošću zapali
počinje
桜 sakura
iza očnih škura
mirisi davnog živi su postali
šapni mi ljubav
kao paperja puh
šapni taj mali vazdušasti duh
nježno…
božansko ime Natali!

 

Pitanja

Napravljen od praha dinosaura
govorim prahom amonita
kad mi dođe potonja ura
da li će duh da mi beskrajem
skita…
da li je i on onaj lelujavi
plamen…
što ipak trne
gasne…
ne ostavljajući
znamen?

Hoće li sve moje žudnje strasne
da ga oblikuju
pa takav, ako opet bude poklonjen nekom budućem živom biću
neznajućem čiji san živi,
nastaviti da bolno teži nirvani i
ravnoteži…
bujajući možda tek, kao korov u
nekoj njivi?

Ooo kako si magnetična
sva kolačić
voću slična
nujnobujna
vragolasta obla čulna
slutim sočna
sva vrcava zračnooka
nježnobludna
slatkotočna…

Želja moja dal je čudna…
Taman da je uzaludna,
sretnem li te
poješću te
stisnuću te
srsnuću te
oduprijet se baš ne mogu…

Stignem li te lakonogu…

Ooo, neka je slava Bogu!

Otkud snijeg u proljeće
a sunčan i lijep dan…
Da li je u duši hladno
il košmaran samo san…

Ne
nit je snijeg ni proljeće
nema sunca nije san
no riječi lebdilice
dvoličnice
lažljivice
sviloplet su oko vrata
Kroz maglu ih vidim tanke
za narkozu
uspavanke…

A taj veo što me skriva
ta koprena laka živa
bijele su latice bademovog
cvata…
One mi san tvore
o njoj mi govore
njena bit je noćna ptica
svakome je nevjernica…

Lagano ko bademova latica na dlanu
lepršava misao na uvo mi šanu…
Ah nikakve štete
ne budi dijete
i ne mari za to
kad joj je već dato…

Zamijeni san sa javom
ušuškaj se zaboravom!

“Опојно и силно ти си ми у души
ми били смо јесмо и опет ћемо бити”
стајало је на жутом свитку
то малено писмо, писано вином
вином које ће се тек пити…
*
Седефно браонкаста боца
од Грузијског вина црног
царског
уз поруку доноси мирисе
модре мирисе леденог мора
Карског

Тихи сат и мјесто поринућа
испод плавог моста на Иртишу
трен растанка ноћи од сванућа
кад вјетрови миром степа замиришу…

Црвене косе блиједог лика
жена у хаљини од сувог тиркиза
на боци још сјени се њена слика
драго благи осмејак…Мона Лиза…

Дрхтавим је шапатом танкоћутно ткала
молитву од ужарених срчаних нити
да порука још топла стигне до далеких обала
да анђео вода…водама
води је и штити…
*

Из финог пијеска на Ади Бојани
одсјајем стакла право у очи
сјећањем бљеснуше давни дани
спази је како вино му точи…

И кикот и жива животна радост
из боце се вину лака и нага
сва му се намах врати младост
она је! она је!
Далека Драга…

Usnama grešnim što su svu noć neumorne bile
nikad više nemoj šapnuti moje ime…
jer svjetlost se sva
u momentu u pahulje zgruša
i upletena u granju pred mojim prozorom
zadrhti ko smrznuta duša…

Ja hoću pak da nekim svojim brodovima novim
kroz nove dane i nove ljubavi
lagano zaplovim…

Ноћ, хладна ноћ
црна рупа без дна
Ноћ мркла ноћ, ко зна која без сна
ех знам…
Долази тренутак, ближи се тренутак, да…
Дао би сав овај свијет за само једну, бескрајно
дугу ноћ без сна…

Небески је хладан свод
Црн насукан стари брод…
Само су звијезде уплетене у јарболе
као одсјај минулог ужитка…
И оне хладне и голе
и оне су привид, и обмана питка…

Велики се медвјед хоризонтом вуче
све је мање данас, све је мање сјутра…
Само расте буја то увело
јуче…

Ноћ ми се лагано увлачи у собу
тако јасно видим да сваке секунде
са небеских стреха…
Кап минулог греха
примиче ме
гробу…

Osjećaš li da…
Tetovažu kao kanom
na grudima tvojim
pravim
dahom…
Kroz nervaturu latice irisa
il krila noćnog leptira
polenovim
finim
prahom…
Osjećaš li da…
Dok sanjariš i sjećaš se mojeg mirisa,
na sami vršak tvoje pupke
desne
Sa šest hiljada kilometara daljine
moj poljubac kao munja,
hoće da
tresne…
Da li…
Mazno pomišljaš kako lijevu ostavljam, za vrelog ljeta dane
da zajedno sa tobom cijelom
u moja usta
stane…
Osjećaš li da…
Čitavim tijelom žmarci ti mile,
ti slatki srsi…
A da koža ti je kao od svile
dok moja misao kosu ti mrsi
Osjećaš li da…
Mnogo istine ima sledeća rima
duše su nam iste
kad spojimo čela
jedna silna duša
a dva sitna tjela…
Osjećaš li da…
Strasno žudim,
da svu svoju snagu u te saspem…
Da tiho ludim da ti u krilu, sklupčan
slatko
zaspem…