Аутор: MileA

Dok minus brije u cvokotanju,
hodajuć traže utočište…
nekako prođe potucanje danju,
al đe i kako
prenoćište…

Utrnule kosti, meso od leda
niđe kartona, ćebeta, kutka…
da li ih bog svevišnji gleda
ili su sami
svakog trenutka?

Začaureni u sebe duboko
svoj vonj kao toplinu nose
al odaje ih preblago oko
da ispod masne prljave kose,
uz strahove, boli i groznu čamu,
ogromnu mučenu dušu nose…
O
đe li će noćas ti jadnici
đe li će noćas beskućnici?

Plovim lagano, ka Zemlji…
Rajskoj planeti…
Biram…
Od šume raznobojnih, lelujajućih niti…
Pipaka…
Što žele se priključiti…
Prikačiti na beskrajni svijetli okean…
Svemirskih božanskih struja…
Razgledam…
Svijetloplava, slikari, vajari, umjetnici…
Purpurna, režiseri, glumci…
Ljubičasta, kompozitori, geniji…
Smaragdna, naučnici…
Sivoplava, intelektualci…
Oganjcrvena, ludaci…
Žadnozelena, pjesnici…
Sunčanožuta, pisci…
Rujnozlatna, poete…
Hvatam…
Svijetloplavu sa odsjajima žadnozeleno rujnozlatne…
Koja naginje preći u oganjcrvenu…
I silazim…
Svečano silazim…
Na jednu prosijedu glavu…
Nad tastaturu nagnutog, zamišljenog čovjeka…
Porađam se na bijeli papir…
Ja,
Ja njegova…
Nova pjesma!

Како да поставим на фејсбуку
Мирис опојних дивљих трава…
Или мирис прашине на цести,
Иза колоне мршавих крава…

Како да поставим на фејсбуку
Мирис врелином спржених ливада
И презрелог сијена испод љетњег пљуска
Не може то фејсбук… подржати никада
За љепоте дивљине његова генијалност,
Превише је уска…

О да могу окачити на фејсбуку, цвркут шеве док узлијеће…
Пред кишу, зујање ројева у спарини…
У сутону мирном лаки титрај среће…
Ширење плућа на вечерњој свјежини…

Па да разбијем тако, ове смрачене страхоте
Атомске бомбе, ракете, ГМО храну,
Пријетње разне, страдања… и тек мрвице среће…
Што ми се сервирају, све у једном дану.

Аурором Бореалис застрто небо изнад Мурманска
У исто вријеме пун мјесец над зидинама старог Котора
Сања
Екатерина Ибраимовна, огромне црне подморнице…
Што сврдлају по Баренсовом Мору
Како лагано израњају баш у Котору
Сања
Зарђале џинове из Мурманских лука
И као да их гледа
Како се заодијевају у нова руха
Па препорођени у моћне ледоломце крче санте Арктичког леда
Сања
Екатерина мазно,
Како топли спарни ваздух которских уличица
Однекуд, у априлу отапа сиво-слани слеђени Мурманск
Сања
Да наоружана великим ратним бродом, у августу… поћи ће доље,
И безобзирно га насукати на Которско шкоље…
Сања
Како на Добротским плажама жуђено упија сунце
И старим градом увече у лаганој хаљиници корача…
Сања
Ибраимовна, сања и у сну зебе, у тајанственом загрљају…
чудесно радосну…
Сања себе.

Ulica Nika Miljanića, zgrade Vračara,

Davno tu Optika bješe, možda prije trideset ljeta,

Ostade samo ime da se vuče kao sjeta…

Na trotoaru ispred i stepeništu, vječito postava stara…

Počeli  su tu da stoje sa petnaest  i manje,  a već  im je prošla pedeseta,

Šest ljudi ispred Optike stoji…

Dal svoje dane il dane grada broji,

Za kibicovanje pogodno  mjesto, djelić  prometnog trotoara,

Generacije gradskih djevojaka  prođoše, mnoge simpatije bjehu i odoše…

Nerazdvojna osta družina stara,

Svakodnevno sa bocom piva, il ruku u rukavima,

Po svim godišnjim dobima , žegama i vjetrinama, vječito pričajući…sa istim žarom…

O svemu budućem, sadašnjem i starom,

Šest ljudi ispred Optike stoji…

Svoje dane il dane grada broji,

Vremena se izmijeniše mnoga,  što poznavahu il  ne poznavahu boga…

Velike politike i državne zajednice mnoge,

A njih ne zabolješe noge…

Grad se olinjao,  počeo da propada… a i oni da sijede,

Ništa ih pomjeriti  ne može,  ni blagostanja, a čini se, ni  bijede…

Šest ljudi ispred Optike stoji…

Sive dane il rane grada broji,

Ispričali  su u stajanju,  zbilje, pa nadanja  i  snove,

Prebirajući  sjećanja i kujući  planove…

Nove,

Na papiru, bili bi to romani …

Još uvjek skupa a sve više sami,

Idu dani…

Šest ljudi stojički ispred Optike stoji,

Čini se,  ničeg se,  pa ni prolaznosti, ne boji.

 

 

 

 

Шума окупана мјесечином…
Вјетар са мирисом мокре гриве…
Оснажен старим нагорким вином…
Надлијетao сам лагано ливаде и њиве…

Пропланак уснулом травом окићен…
Истурио горостасно распукло дрво…
У њему, као дјечачић усхићен…
Да је не огрије свитање прво…

Сакрио краљицу од свију вила…
Црвенокосу и склопљених крила…

Призор за људско око забрањен…
Ал видјех је, наиван… и сад сам њен…
У чаробне свјетлосне свере заробљен…

Од тада, стално сањарим, сликам ил пишем…
Не видим збиљу ни земне ствари…
Са рођеном васионом у ритму дишем…
Тражећи лијек од њених чари…

Но авај, ниђе жуђеног ми наћи лијека
Ни у женама, коцки, пићу ни новцу…
Наличићу, цијелог ми заблуђелог вијека…
голобрадом тићу ил збуњеном основцу.

VESNI…

U ovo nezadrživo
nadolazeće proljeće
osjećaš li me imalo u venama
rado bi da sam satir
da prospem sjeme
u mnogim lijepim
i toplim ženama

A one
da nijesu ove od mode
vec okrugle vlažne i gladne
gladne ljubavi i željne da rode

A ti
da li u tebi buja
poljubac lako spušten
na obraz vreli
je li narastao do ljubavi
i da li ko nemira struja
ponekad srce ti razveseli

Al ne misli na to nego jedri
juri ko furija ko oluja
nek se pred tobom nebo vedri
i pusti ga
pusti da buja

Ja opet
u ovo doba krasno
u ove dane od budjenja
obuzdavam ogromnu
želju za ljepotom
i strasno sanjam
sa očima punim čudjenja…

Досадна априлска киша је тукла
Но ипак дође Михаела
Осим чудног бугарског акцента
Својих безбрижних двадесет љета
У мој атеље је донијела

Без лажног стида одмах се свукла
И легла на отоман да позира
Тканину набрах у драперије
да више истакне, што мање скрије
Изложена оку што нема обзира

Лагана музика и тишина мукла
Сваку сјенку непостојећих бора
И сваки ценат те коже што блиста
Пренијех помоћу дрхтећег киста
На бијело платно, величине мора

Свакако, на крају брука би пукла
Да умјетник уморан легао није
После тог дивног подухвата
И више него успјешног акта
Крај своје музе, отров да пије

Odlazeći ćutke
Rekla si mnoge ružne stvari
Umjesto najslađeg doviđenja
odćutala si, zbogom ludače stari…

Hoćemo li se sjećati dugo
Hoćemo, a šta bi drugo.

Pamtićeš tijelom sva moja nedjela
A ja svaki tren od meda
jer s tobom sam se osjećao kao…
kocka leda ,
u “Devet i po nedjelja“

Загонетка…
Буде наивна…
Сиротињска,
Ведра или сјетна,
Проста, ситна… некад широка,
грешна ил безгрешна,
за рај ил пакао…
или је нема ил сија из ока…
Мајчинска, очинска, дјетиња…
Дјетиње чедна…
Топла ил хладна
Као океан, ко бистра ријека
грије ко сунце жарко…или је ко памук мека…
Замишљамо ту голубицу бијелу
Са гнијездом у нашем тијелу…
Испод грла,
У срцу…
Или глави…
Ал тек кад је у носу,
Кад виси о танкој нити ил жици,
да не постоји,
Тврде…
Само бездушници.

Стихована похвала вечерњем акту

Досадна априлска киша је тукла
Но ипак дође Михаела
Осим чудног бугарског акцента
Својих безбрижних двадесет љета
У мој атеље је донијела.

Без лажног стида одмах се свукла
И легла на отоман да позира
Тканину набрах у драперије
да више истиче, што мање крије
Изложена оку што нема обзира.

Лагана музика и тишина мукла
Сваку сјенку непостојећих бора
И сваки ценат те коже што блиста
Пренијех помоћу дрхтећег киста
На бијело платно, величине мора.

Свакако, на крају брука би пукла
Да умјетник уморан легао није
После тог дивног подухвата
И више него успјешног акта
Крај своје музе, отров да пије.

Lagana proljećna kompozicija za gitaru i flautu

Tvoj lik, u meni proljeće budi
noga će tvoja da me izludi
šta li će o nama pričati ljudi
tvoj lik, u meni proljeće budi.

Aprilske ptice pjevaju
biserne kiše padaju
međ nama iskre sjevaju
aprilske ptice pjevaju.

Šta li će o nama pričati ljudi
tvoja će noga da me izludi
a tek bijele nježne grudi
šta li će o nama pričati ljudi.

Očigledno je da nam ne smeta
nebitna razlika od dvades ljeta
što god da pričaju i nije šteta
očigledno je da nam ne smeta.

Aprilske ptice pjevaju
biserne kiše padaju
međ nama iskre sjevaju
aprilske ptice pjevaju.

Pozdrav
Odlazeći ćutke
Rekla si mnoge ružne stvari
Umjesto najslađeg doviđenja
odćutala si, zbogom ludače stari…

Hoćemo li se sjećati dugo
Hoćemo, a šta bi drugo.

Pamtićeš tijelom sva moja nedjela
A ja svaki tren od meda
jer s tobom sam se osjećao kao…
kocka leda ,
u “Devet i po nedjelja“

Bajka nastaje …

Kad sa trepavica od snova streseš inje svakodnevnice…i prašinu od taštine…
pa preporođenim pogledom bistrog potoka zakotrljaš kamenje zbilje…
finom maglom duše ih ispoliraš u dragulje…
dragulje posiješ po paučini misli…da izgledaju kao rosa…
pa to preslikaš sunčevim prvim rumenim zrakom…
onako pravo na bijelu kožu djeteta što čuči u tebi…

 

San je…

Kad kao fetus vidiš osjećaje,

kristalno jasno i ništa ti nije magla…
Svako sklapanje očiju u vanjskom svijetu …

u tebi probudi nepristajanje na javu.
Pa na svijet čitavog života, gledaš istim onim dubokim okom na potiljku…

nepogrešivo čitko…
i ne daš slike snene ružičaste svjetlosti,

nasmijane ritmom majčinog srca…
ne daš ama baš ni zašta na svijetu…

i skoro nikom.
Skuplji ti je treptaj krila leptira i muzika otvaranja latica trešnjinog cvijeta
pa čak i škorpija i kišna glista,
od recimo, čitavog svijeta, ljudskih gluposti

i zabluda trista.
I kad ne spavaš san je u tebi,
pa biraš osobu sa kojom ćeš ga živjeti svaki dan…
po mirisu znoja i titraju duše oko njenih trepavica
a ne po izgledu lica.

San imaju samo djeca…mala velika i najviša…
san je kad si otvoren da u te pada…iz vasione, tog božjeg pazuha…
od ljubavi poludjelih, fotona kiša…

 

Za čaj od latica ruže…

Tinkturu od ljubavi i dobrote…

preliti, sa do srdačnosti zagrijanom dobrom voljom…

zasladiti iskrenošću i osmjehom…

pustiti da se sjedini…

degustirati dok je toplo …

Prijatno!

Most se gradi…
Prvo upredaš jak konop
Jači od čvrste riječi i časne namjere …
opremiš ga sidrom teškim kao poštenje i strpljenje…
zamahneš dobronamjerno i najiskrenije…
i baciš ga ka susjednoj obali…
Ako ti se vrati eho dobro ukotvljenog sidra i konop zavibrira povjerenjem …
znaćeš da je temelj čvrst…
zatim
polako zidaš nadgradnju
od ljubavi i poštovanja,
nesebične pažnje i vrlina svih.
Kad konačno most poprimi dobrotom obasjan lik…
završen je i zlobom neuništiv…
stajaće čvrst kao prijateljstvo
za buduća vremena.

Amajlija

Najmekšom vunicom
majčinskih osjećanja
a od brige grubim rukama,
ispleten topao džemper, djetetu…
od…tmurnog čela,
hladnog pogleda, ledenog stiska ruke,
preoštrog jezika…
negledanja i neljubljenja…i od uroka svih…
spas je i štit…
ako ga u toplu sobu svog srca zajedno sa njenim likom ostaviš
i čuvaš za život cio.