Аутор: poetessa

Sedela je i shvatala kako niko ne misli kao ona. Osoba pored nje, ćutala je jer se pričalo sve i svašta. Prva je pogledala ovu drugu i videla lutku koja je ponavljala “ma-ma-ma-ma-ma”

Rodio se, prohodao, promišljao, gledao i postao pisac. Ne sećam se kada je umro. Znam da jeste,. ali kada, ni njemu, ni meni nije uopšte bitno.

Majka je grlila dete. Dete je uzvraćalo sneno. Majka ga je ljubila i pevala. Uspavanke su nicale iz srca. Dete je bilo prekrasno, o, zlatno. Kakvo može biti ono koje je voljeno i ničim opterećeno? Kakva može biti majka koja je dobila dar neba i sveta? Prelepa slika idile nad idilama. Majka grli jastuk sa … Настави са читањем “XVII POETSKE KRATKE PRIČE – ČEDO Marina Adamović”

  https://docs.google.com/document/d/1fxVtfImnJNQFft1hXMBSmz2iMC7rXBqdB25arNCoCfc/edit      

  Čitala sam pesme jednom divnon stvoru. Znala sam da govorim sve što stvarno želim. Odmah mu je čelo uraslo u boru „Ovde sam da s tobom istinu podelim“. ——— „Mislim, dušo, imaš baš svu logiku zdravu“, izmenjenim čulom, željan da me gane, uzbuđeno pokaza prstom moju glavu: „Stvarno ne znam što ne pišeš romane! … Настави са читањем “ŠTA SAM 2010. – Marina Adamović”

  http://data.axmag.com/data/201403/20140324/U97705_F271847/FLASH/index.html

Ušla sam. Dobar dan. Dobar dan. Počela sam priču. Žena je usmerila pogled kao ne razume me. Vrata je otvorilo i odbrojavanje. Ponovila sam isto. I ona, ona. Tada sam bacila sve na sto – suze. Razumela je, ja – ne.

Čitala sam priču o detetukoje je volelo majku.Čitala sam priču o detetu  koje je volela majka. Čitala sam priču o detetu koje je zdrav, srećan čovek. Budim se jer plačem. Noćas slutim bajku koja je krvava davno.

Glatko, rumeno jutro sviće. Ptičica peva, lišće se odvija. Sve je u najboljem redu – lepota življenja.   Čuči i čeka na ašov, MRAK.

Preda mnom Mesec i oblak gusti Opada lišće sa grana breza Odnekud čujem zvuk aviona Usporen hod bekljunih ptica Iz grudve zemlje polete nedah Sunce se plaši, eto mi smrti.