Аутор: Dragoš Pavić

Мисли су полетеле у сензације
Надвисиле обелиск младости.
Срце се брзо предало као зов
Да се уђе у немирне”орканске висове”,
Па омађијаност распустила стражу
И кроз слаткоречје отворило обзорје
Које се кроз величајност
Помаља неосетно.

Кроз поглед је пресуда изречена,
Родише се снови и наде,
Река почиње да плави клисурама срца
И све у мени тумара и дрхти.

Перон је са видика нестао
А размак недокучиво растао.

Неуморна мождана ткива
Одржаше лекцију опреза
Ал џиновске висине у које се пилсира
Учинише да живот заокрет направи
И почиње смело да парадира.

Аорта се излила па необуздано
Плави по катакомбама.

Живот се незаустављиво преселио
Од старог до новог календара,
Све сенке сумње отклонио
И дубоко у обзнану заронио.

Пресуда је изречена,
Река узбуђења плави и надраста висине
Које се опиру писку локомотиве
А укус пољупца носи ме у маглине.

Не могу трагом у нетрага
Јер се изгубио безгласно
У сивилу прошлости, све до славске
Иконе која је благослов кућишта,
Имена и сржи опстанка.

Не могу ни трагом дедова
Јер су без трага оставили потомке
А трагају а трага нема.

Не могу трагом ни у бесмртност
Јер само трагови воде у трајање
И опстајање до пуног смисла
Огрнутог временом у коме могу да се поклоним даровиманеугаслих имена
Мојих предака.

Не могу трагом ни у прошлост
Ни у будућност јер трагови нису
Навикли да унапред буду исписани.

Не могу ни ја да оставим трагове
За моје потомке јер “сежу” само
До колена а нога додирнула дно
Па по угаслом времену
По мраку корача везаних очију
Да после чукундеде избрише трагове.

Ако се песма у лудом сну рађа
Онда се на јави ништа не догађа
Већ само окива док снива
Трује и вара и у кошмаре претвара,
Без реда па свако биће саплиће
Без смисла и прекореда.

Тад не знам да ли сам невин ил крив
Или сам само привидно жив
Или сам, можда, махнито болестан
Па тако немоћан.

А ја се само надам
Да није узаман.

Нећу да склапам руке
Јер то је молба огавна.

На ђерђефу смо везли љубљв
Која је зелена и травна
Која није као смрека
Што као луч сагорева
Од памтивека па постаје
Демонова кћи што тако
Упорно нуди да злодухом својим
Над нашим животима бди.

Она би трозубац свој
У болесно тело убола
Па никад више ни мрве раја

До краја…
До краја,
До краја…

Erata stidljivo podize veo
da poljubac ovenca trajnost
i sklad cednosti.Nastade spomenik
ljubavi kad boginja ljubavi
rodi Apolona, Zevsovog sina
sa lepom Letom.

Tako je KLIO upisala
njihova imena i satkala
lunasto platno za vecnost
i oplodnju bez cijeg imena bi
siromastvo bilo zacarano
oreolom bespuca.

TERPSIHORA ovenca njegovo radjanje
i rasplodi brojnost u vecnost.
a POLIHIMNIJA svojom bozanskom
himnom zatvori dveri i ponikose
oltari da opevaju APOLONA Zevsovog,
tvorca neba i zemlje i
gospodara svemira
radjanja i umiranja.

ERATA se raspevano zakkota
pa klikom opeva
uzdarje Apolonu kroz poklone
pesnistvu i podari carobnost
svojim dvorjanima poezije,
osnova carstvo ljubavi
i dade im moc da radjanje
ljubav i miris puti budu simbol
mnozenja i rasta
od dana postanka
do sudbinskog odlaska.

EUTERPA raspevano
uz saglasje zvucno, donese narastaju
umnozenom na zemlji
milione plodnih sazvucja
i polete vihorno lirika da plodi,
raste i cveta, a ona ce bditi
nad njima kao boginja
daronosna, krunisana.

TALIJA ne izdrza da komediju ne sazda
jer htede MELPOMENA da u
tragicnost pretvori bozansko radjanje
i surovost nametne kao kredo
i grotesku besmisla pravdajuci
da je to cin ovaplocen bolom
jer himen nestade satanski neplodan.

TALIJA svoju razdraganost,
nalivsi casu vina sa Olimpa,
pokloni kao uzdarje bogova
za radost i radjanje, davanje i vecnost,
rast u zvezdanu magmu
gde ce majcinstvo za to uzdarje
izreci blagorodnost.

Tamo doceka URANIJA svojim
zvezdanim esarpama i uvi
nebesko cedo u grimizno nebo
rasutih zvezda kao poklone svoje
gospodaru Sunca.
Predade vlast nad svetlim oreolima neba,
a on ce vratiti uzdarje URANIJI plodnoj
da vlada svetlosnim putanjama.

Samo je KALIOPA cekala dan
kad ce slavom ovencan Apolon
u besmrtnost uci isvojom epskom sferom
dati mu prostore razgranate
da vekovi imaju sirinu, vreme,
plodnost bez sputanosti i tako ce
carstvo njegovo u poeme
i bogatstvo pesnicko pretociti.

Nastace, svi su to znali, besmrtne ode,
kosmare ce MELPOMENA morati da
zatvori u kutiju koju ce predati
radoznaloj Pandori.

POLIHIMNIJA tankocutno raspeva
svoje grlo i pocasti kao himnicni
talasi dadose maha i Olimp zasija
zvezdanim sjajem iz URANIJINOG
talismana a Helikon ERATA pretvori
u blagdan uz citre i lire.

TERPSIHORA zapovedi oluju pokreta,
igre i veselja, rasplamsa Olimp
a KLIO srecna, zapisa radosti ove
i ovenca istoriju za pokoljenja.

Koji ce mesec doneti oprastanje,
jul ce plamenom svecom
zatreperiti gugutkinom maju
u kome necujno treperi pesma
raskriljenih plagijata zavaravanja
jer bi se maj uzoholio
sto me je na sito svoje prosijao,
kroz filtre propustio
i kao filantropa oznacio.

Juni ce komsijski u julu
da oglasi da sam kapu pocepao
zbog umora odlaska u vihor na suncaniku.

Od zimskih ponuda kroz klizave raskosi
tociljajuci se kradom, kao da bezim,
zguren u cemeru, nesladom,
zeljan peska u pescanom satu
koji brzo pokrece satni mehanizam
naci ce me jauk oskrnavljen oporoscu
prolaznom, steciste duhovnih razlomaka
u mirisnom poju svestenom,
nad ukopnom posteljom grudvastom
u kojoj nema ritmike ni poja
samo sve ispite zivota prati misao smela
iznad mene u gloriji opela.

Paradoksalni tren sretanja sa majem
i misao koja svoj krst nosi u cvoru
pocetka sa neizostavnim krajem.

Plameni zderaci svi meseci
resice rebus ponizenja u rastakanju
nudeci omnibus zivotu
bez ljubavi, mrznje, ponizenja.

Klikce raskos Ahilove snage
i ratnici sa verom hvataju njegov
surov boj a Patrokla oplakuju
jer nesvanu obecanje da ce nadmocno
zaustaviti stihiju satiranja.

Opklada bogova u plimi vihornoj
ne donosi radost vec trijumfuje
vecito prokleta zavada.
Ljudski se porod okruzuje nadom
koju zluradost Pandorina
ostavi grbavcu da ga grob ispravlja.

23. juni 2015.

 

Начело је наша поезија срца

Бојимо је крвљу да се љубав пије

Освануће зором врле амајлије

А срце ће слати вреле откуцаје

 

Транзицију душе нека смириЉуба(в)

Који иде путем за својијем кредом

Обрад обрадује образом и лицем

И кити нас одличјем и песмом

 

Бацимо ли веру да смо увек први

Узалуд је спремност да магија хрли

Процветаће песма у нашем окриљу

 

Напојте се стихом које песник нуди

Нек осване мелем у нашим песмама

Закликтаће срце кад поноре дуби

 

 

 

 

Да ли оскрнависмо олтар завета

Што га дадосмо једно другом

Или нас порази мучниа прошлости

У јагми за животом.

 

Да ли још траје ил и то нестаје,

Ограшје душе у сновиду

Па ране лечимо и кад снивамо.

 

Тада је све блиско:

Горко, опоро, трпко, слатко…

 

Важно је да је наше.

 

Узесмо благо Соломоново,

Како је редослед хтео,

Па благо поделисмо на дане

Да залечимо ране

Да језичке оштрице обмане

 

А кад смо праскозорја ковитлали

Тада су свици посустајали

А ми смо вихорно таслк к небу

Да докучимо овај трен

 

А колорит живота изатка боје

У нашој души

Да не пресуши…

 

Али не може да сруши

Да смо се на Олимп пели

Нектаре пили из Зевсове чаше

И смирено огласили:

ВАЖНО ЈЕ ДА ЈЕ НАШЕ

ГРБАВЦА ГРОБ ИСПРАВЉА

    (Чехов)

Свуда остају наши трагови

И најмањи кораци имају значаја

За наш живот садашњих титраја

Повукао сам канап од звона

Који је висио до земље

А оно је одјекнуло болно

И померило темеље старе звонаре

Ако се определим за неко начело

Биће то <ништа није пролазно>

Машта је почела да ствара

Саблажњиве слике календара

Који се отворио од првих страна

И замрачио видокруг у мојој души

Јер је почео уобразиљом да ме гуши

Звоно је својим батом неодољиво

Подсећало на будућност

Која ће као прошлост бити

Разбијени грлић боце на путу

А црни горостас јавор

У залеђу воденичког точка

Трепери хучно и меша ваздух

Детињства и садашњости

Опомиње ме да поздравим живот

Који се негде између зауставио

И да ослушкујем звук

Који надраста старење

Које ће стати и више неће бити тајни

Јер ћу понети инсгрументе

На заказани састанак

Тада ћу желети да се искупим

Зато што сам ишао мален испод звезда

Куда ћу незаустављиво полетети

APOTEOZA

Cobanin se javio monotonim glasom
imitirajuci grlice, kosove, kukavice, vrane,
zasumelo je drvece hrastovo koje je prihvatilo
glas cobanina raspolozenog za natpevavanje.

Onda se iz sume javio slavuj svojom flautom
a gavran je izvodio fuge kao tube ili fagot.

Kolska kola su uletela kao cembalo
svojim razularenim ritmom sinskih tockova
po razlokanom drumu,a trebalo je imati
uvo i za bleku njegovih ovaca, zov
jaganjaca u potrazi za majcinim mlekom,
sto je celoj simfoniji davalo akorde
prirodnog sklada i opijenosti.

Testera je u obliznjem sumarku
kresendom razresavala i povremeno unosila
nepotrebne pauze, ali se sve ubrzo slilo
u sumsku dolju kao uzavrela bujica glasova
sa naglasenom kanonadom pneumatskog cekica
detlicevog kljuna. Razlegla se onomatopejska
simfonija a cobanin podstice glasove
svadjajuci ih da se natpevavaju,
nadglasavaju, osluskujuci jedni druge,
pa opet u izazovu snage i zelje,
koje je podsticala zunja valjajuci glasom
i imitirajuci druge, pravila ritmicni presedan
sofisticirano izmisljajuci nove vragolije ,
a nesnosno nestrpljiva svraka zelela je
da se primakne orkestraciji ne bi li se cak
i dirigentski nametnula.

No, zuta vuga uporno je vukla svojom harfom
na tonske precice seckajuci pauzama
i izazivajuci nered, nestrpljiva da saceka
ulazak u svoju deonicu koju je ometao
crni kos i tako unosio novi nesklad.

Prividni nesklad je odzvanjao u
cobaninovom uvu jer je svaki dan sve vise
savladavao njihovu pojedinacnu opojnost
i majstorstvo i tako pri prvom susretu,
kao svaki dirigent, sekiricom, kao dirigentskom
palicom, zakuckao po stablu hrasta
gde je detlic zanemelo osluskivao kada ce se
taj zvuk njegovog oponenta pojaviti
otimajuci mu posed i vlasnistvo.

A onda ,opet, razlegne se gorom orkestracija,
prvo tiho, jedva cujno pa sve jace
ukljucujuci ucesnike da svoje sonatine
i altove raspevavaju sve do dolaska
slavujevog umilnog tenora, vibrantnog,
neumornog vuginog alta, svrakine
krestave rastimovane viole, da bi
sve to cobanin svojim podsticajem
dovodio u red i omogucavao da
njihove solo partiture ucine kolorit
u sumskoj orkestraciji.

Pocinje stakato detlicev sa tri takta,
prihvataju violine sumskih vrhova
jedva dodirujuci zice picikato,
dok violoncelo od pocetka lagano hvata akorde
razvlaceci gudalom legato.

Neko ptice je zacvrkutalo piskavo
dva puta, izgubljeno, a onda su
obe violine i celo pohrlili u pomoc
izgubljenom glasicu koje je
klavir vec nadjacao svirajuci visoki “C”.
Nastala je skladna sreca kada su se pronasli
a porodicna sumska kadenca tako zavrsila.

28.12.2o14.
DragosP.
Velgrad