Аутор: Dragoš Pavić

Ноћ или јутро,
Камере раде, све је у погону,
Ал’ напољу бесне канонаде.
Сила се окомила,
Ништа не прескаче
Иако је ина била ђаче.

Све што је лепо,
У бол претаче.

Из човека крв истаче,
Само је земља прима,
Домаћон боље чува вина.

У складу су камере,
Микрофон,
Тон,
Слика,
Иако је свуда јадиковка,
Речено је све мора ићи
Ако ће се и ТВ у ваздух дићи.
Треба свет да чује
Са ким НАТО ратује,
Треба подићи морал
Народу своме
Рећи истину зашто се страда,
Зашто је неред и неправда,
Ко је гурнуо народ у јаде,
Чему сила и канонаде,
Зашто се зграде и мостови руше,
Да ли су Срби злотвори стари,
Они баш хоће смак света,
Ко их то клевета.

Сад треба направити реда,
Убити, затрти семе у земљи
Да више не роди злотворски пород
Иако кажу да су “божји народ”.

Имамо и децу, школе и старце,
Певају сваки дан да себе блаже,
Хоће и есма да каже
Да наше грло уме да пева
Иако нисмо Фицџералд Ева
Ни Азнавур, ни Пол Енка,
Нити смо Синатре
Пуштамо тв да песме оре,
Не дамо ником да нас покори,
Нисмо злотвори.

Студија пуна, зује камере,
Али постоје и друге намере,
На мапи нађи, притисни дугме
Нек умре лажљиви окот
Што шири вести за послату ракету
Која ће да сатре мету
И живот узме на ноши детету.

А “милосрдни анђели” носе мир
У свемир, помажу ракетом да пале ватру
Јер Срби хоће свемир да сатру.

Шта ће Србима ТВ кућашта ће им
Поште, мостови , фабрике,њиве
А тек авиони,малени аероплани,
Деца у школи, кога то боли.

Нека се рашире њихови пулени,
Оплоде земљу, населе наша поља,
Узму живот:то је њихова воља.

Нард је певао, тела подметао,
Но они су бирали мете
И тамо слали ракете,
Било је и “колатералне штете”
Кад убијају дете,
А смисао свега
ПОД КАМЕН СТАДЕ.

Престаше канонаде,
Али затреше наде,
Оглодаше кости пацови света,
Не може живот да процвета,
Сада нам ниче цвет пелин
Из плодне земље и семена.

Ал камен оста.

Имена само на њима пишу.

Они више не раде, не снимају,
Монтирају, њихове камере
Светла погасиле.
Ал зато је Пиза и даље крива,
Париз и сада има торањ,
Мостови Њујорка, да ли су живи.
Пентагон будно мотри,
Сваки ѕан је на некој смотри,
Ома времена и пулена
У Ираку, Авганистану,
Можда је Брисел у плану,
Грчка на Медитерану…

Све је то родитељски брижно,
Сила су, морају да живе опрезно,
Да свет пазе,
Па ако неке стазе и погазе,
Нићи ће ново цвеће
“За далека нека покољења” њина,
Јер код њих се на гробљима
Не пале свеће.

Драгош Павићз
Не пале

Орбита се из темеља мења
Запламсало небо на заласку
Најављује ветрове и плиму
Живи точак
Окреће сказаљку
На коме је судба уцртана

Поравнати рачун с небесима
Узалудно траћење времена

Истина је расплинута нада
Изгубила ритам
Одвајкада
Нестварна је
Као привиђење
Па је љубав духовна потреба
Сиромаштвом пустило корене
Јее нам душа
По пучини плута

Има л игде тачних одговора
Да остану вечни, дуговеки
Да постану видљиви
И трајни, јер утроба гори
За истином

Заједљиво небо
Предсказањем сине
Буде ретко па опет
Васкрсне, наметне се
Као божја казна
Као вода прогоњена паклом
Безумље се отворених уста
Противило рађању човека
А он хоће
Детињство са пита
Као зрео човек
Да не лута

Драгош Павић

Подигох камен.
Тежак.
Чврст.
Силан.
Моћан.
Оклопљен.
Његова целина
Непровидна.
Не жели додире
У утробу божанску.
Одупире се
Опоро
Каменом амалгамом
Омађијаним,.
Нестајање разбија
Отпором
У суноврат одласка.

Испод њега
Буја бујица
Разбуђена
Неподјармљена посусталшћу,
Усколебана
Разбијеним редоследом,
Поремећена раскош
Трајања ускипела.

Камен ускиснуо
Заштитнички,
Преврат ритма
Зауставља снагом,
Искључив,
Расхлађен,
Додире туђе
Праисконске чује,
Тражимо његово лице
И смисао
У бесмислу ремећења
Да трулеж
У њега убацимо
И раскомаданом
Раздробимо постојање.

Драгош Павић

Подигох камен.
Тежак.
Чврст.
Силан.
Моћан.
Оклопљен.
Његова целина
Непровидна.
Не жели додире
У утробу божанску.
Одупире се опоро
Каменим амалгамом
Омађијаним,
Нестајање разбија отпором
У суноврат одласка.

Испод њега
Буја бујица разбуђена,
Неподјармљена посусталошћу,
Усколебана
Разбијеним редоследом,
Поремећена раскош
Трајања ускипела.

Камен ускиснуо заштитнички,
Преврат ритма зауставља
Снагом,
Искључив,
Расхлађен,
Додире туђе
Праисконске чује.
Тражимо његово лице
И смисао у бесмислу ремећења
Да трулеж у њега убацимо
И раскомаданом
Раздробимо постојљње.

Драгош
Павић

Звона кличу радосну оду,
Дуњци миришу у остави,
Пећ се намрешкала мирисима
А дрвене лопате неуморно
Подстичу глад, у праскозорја
Нису потамнеле звезде, народ је
Навикао на месечеве зраке бледе,
Трпеза одише уранком,
Пресвучена идила облачи мушка одела
Да води љубав на присојној страни
Винограда, шептелије намирисане
Бакреном бојом
Тумаче шта је пудар, зашто је мудар
Када је чувар.
Прстенасто ткиво вредних прстију
Просипа плодове засејаних поља,
Сунцокрет се упорно окреће,
Касни у оплодњи,
Последњи пољубац с ветром
У класју,пшеница дарује замор
Па супериорна владарка света
Осмехом трпезе пуни,
Тамо где она
Осињаци се склањају с пута.
Плејбој кадифене боје
Скинуо шешир да га сунце намирише,
Измислио ново оранж време,
Скинуио бреме, бацио семе,
Присојну страну оплодио,
Са њом се ородио,
Никла му булка са звиника,
Урнебесно јутро замрсило клупко,
Невидљиве жице развлаче акорде
А срца су уронила у орашје
У којима је синчаник огласио ограшје
Па доминира за праунуке.
Планетарна струја без олуја
А новаци стари и млади изданци,
Откривају вааељену над-зелену,
У колориту мирисне боје смреке
Уселиле се у вишњаре и праве
Чуда а свилена буба
Од лиснатог дуда тражи време
За своје отежало бреме
Јер њихово семе носиће
Нове шеме на платну од лике,
Па ето среће без неприлике.

На овај дан врели
Чарибњаци се срели,
Па уместо борбе оскоруше зелене
Прескочили, ни мрак им није засметао,
Камење с пута склонио,
Направио знамење да
Траје за покољење.
У смирај дана чује се
Грактање врана,
Нека се чује,
Враћају се зарана да поља
Одјекују јер ускоро почињу
Славуји пожар без пламена,
Јер само ноћу,немају више времена
Да се такмиче са харфом ожичаном
Јер славуји само знају ноктурна
Пошто су на Оксфорду и Јени
У класи шума зелени
Завршили симфоније и хармоније
Па без потписа деле аутограме.
Каса све пролиста и озелени,
Благо мени,
Благо мени.

Кад планета хоће, прави ресурсе блага,
Умива лица проводаџиница
А јеленак решои да рогове скрати
Јер га пудар упорно прати,
Да му не диђе на опело,
Самио ново одело,
Засукао рукаве упркос
И вредно на пољу скрнави
Плодове гратис.
Све се премешта с ноге на ногу,
Тражи пландишта
И одгајалишта, намирисани ћувици
И звуци на хармоници.
Никада није доста метежа
Јер шири дах скинутог јарма,
Хтели би да обесе о клин рузмарин
А он се преселио под кућни праг
Па кад се крочи на ивицу брега,
Успламте очи без греха.
Поводањ усахнуо и огледа се
У реци коју је наточио
Будућој деци.

Насукао се изникли јавор самотњак,
Растрчао се зелени огртач
На заравни и тролистима
Накитио па симфонију направио
Без диригента, само има ноте на сталку
И то му не смета да прави
Нове аранжмане,

Блештави свици на узвишици,
А плејбој кадифене боје
Скинуо шешир да га сунце намирише,
Измислио ново оранж време,
Бацио семе, присојну страну оплодио
И са њом се ородио.

Драгош Павић

Заривена у игличасте стене,
Планина је као крстача дубоко
Загазила у паклену реку Стикс,
Понављала својим хуком опорим
Да су паклене двери затворене
И да се уз њих нико
Не пење у рајске висине.

Ни свеће нису хтеле…

Из дубине амбиса дах ледени бије
Јер душе мртвих одоздо дишу…

Месец је грозоморно
На детињство подсетио
Ппориве изазвао
И стташна туга је букнула.

Игличасти глог се разбокорио,
А тамо је из спаваће собе израстао.
Тропрсти јавор горостасно
Надвисио згариште
А дивљака јабука насред гостинске
Собе родила, једино она жели
Да образ оплемени,
Да госту послужи слатко
И српско пиће’жежено.

Струјање уплашеног планинског вихора
Подсећа на уклетост,
На залуђеност,
На зачуђеност,
На мржњу,
А стална асонанца УУУ на вууук,
Јер је човек човеку…

Јато врана злослутно подиже хук,
А њему сада, као дечаку некада,
Пламени језици запуцкеташе пред очима,
Црева закрчаше
Док је јужни ветар дунуо,
Привиђења, игра вампира, кошмар
Још се нине смирио.

Живот је трајање који носи јаде

У понору суза,

Сваки уздах, јецај као да нас пита

У чему је тајна.

 

Породично гнездо не свија се више,

Разорено блуди.

Унутрашњи вулкан,

Пламена грдоба- тера нас на патњу,

У срцима нашим, препуњеним јада

Покидане струне.

 

Све адске дубине прогутаће тада

Па ће тако заувек нестанути нада.,

Покосиће земљу као косац поље

Само ће нам ОНА са свевишњим сином

Надахнути веру, приближити Богу,

Опростити грехе, споменим ће дићи,

Освештаће цркве и њене олтаре

А новом човеку што ће потом доћи

Донеће нам радост и бистре изворе

Нове божје вере за рајске вртове.

 

Драгош Павић

Uporno pruzaju korak zajedno sa mnom,

nikako da iz usiju izbijem urnebes kakofonije

njihovog zvuka. Zele da se, i uspeli su,

pretvore u sve dimenzije.

Hteli su reci, a nisu, da ce kasnije

sve biti kasno  jer sutra stize

nova porudzbina zimskih, sneznih

i lednih okova.

 

Oni imaju moc da upregnu

vetrovitu i sneznu oluju,

jer povetarac vec ima  svoju

galeriju slika a svaka liska

zivi svoj san da doceka razvigor sunca.

 

Zapodenuo sam rat protiv okova, okivanja

kivan na njihove letnjikovce.

Iako imam tanjir sunca u dvorcu

od mahovine i otpadaka

sakupljenih krecuci se ka svetioniku.

Placao sam posteno iz svoga srca

dok su grobari radili svoj posao

isto kao rovac koji zivi  da izvuce ispod

zemlje koren da prezivi

sa svojim potomcima.

 

Ako me neko pita, a nece,

za mene nije lovor jer ne mogu

da nadjem odgovor. Ostao mi je samo

brsljan, pavit i kukuta-i ogledala.

Imam ih punu kucu. Imam i osmeh

koji krijem

jer ga ogledala namerno iskrivljuju.

Svaki dan se svadjam

da me ostave na miru.

Uselili se u kucu besprizorno

i postavljaju mi pitanja na koje

nemam odgovor

a oni se ni za sta ne zrtvuju.

Hocu da mi skinu okove sa nogu,

ruku, lica da bih mogao u njima

da se ogledam. Nemam vise vemena

da mi odredjujete sudbinu.

 

Cak se i sova ugnezdila, isterala lastavice

iz potkrovlja a ja sam samo puz.

O meni ce jednog dana govoriti

zavicajni slavuj koji je ostao veran

i zadivljen mojim dolaskom.

 

Okovi ce sami spasti.

 

Ne mogu ni oni sve.

 

Moja kap krvi izvadjena iz maloga prsta

bicve dovoljna da gajim lovore

u trecerazrednom odeljku odredjenom za

bivse i odsutne.

 

Nisam od onih sto uplasenu Asku

ostavljaju vukovima.

 

Priznajem svoju krivicu:

KRIV SAM STO VOLIM GUGUTKE.

Oskoruse zelene nudi
lajavo vereme, misli da ne znam
njihov ukus, hoce da osetim trpkost
njenoga ploda i moja usta zaneme.

Misli da praznoglavo jurisam na
vitla vetrovita, skrnavim
tisinu polja i cujem cerek, lelek
i metez. To samo ja imam kuraz
da tako kategorizujem ljude,
da smestam njhove ludosti
u prazne hvalospeve.

Otuda dobijam odgovore
koji prkosno jarost tvore,
ne budi suludu nadu da ces
nasuncevom zadu naci smirenost
i plod jer ljudi i dusu kradu.

A tvoja zelja da je i njima podaris
mogla je samo ukleta Pandora
kad otvori kutiju zala i tad se prosu
sve u prah, samo ostade coveku
jalov zamah. Bog pregaocu daje mahove,
ali ojadjen, sicusan, ne hvata tokove,
jurisa na vetrenjace smelo
al svaki dan se cuje novo opelo.

Zakovitla se nebeski svod,
uzavre ljudski rod,
vaskrsnu bozji oplod,
podari sinju veru da ljagu staru
operu i novo vekovito seme
poseju u dusu izgubljenu. DragosP.

Кошчате руке без украса,
Јутра без разгласа,
Жито се у пољима таласа,
На ловади косци без гласа,
На Дунаву мреже чекају аласа,
Измаме песму без гласа
Само остане овештала гримаса.

Чекају њиве ижђикалог класа,
Нема коња да путељком каса,
Сада затутњи машина маса,
Упрегне витло огромна стаса,
Зрневље смеље за живот спаса.

Па када зором омађијан летом
Обрише чело марамицом белом
Насушним даром намрешка чело,
Настави опет системом старим
Тако новим а тако вечним пламом.

Хлебоспевом дарове нуди
Кроз веллве ноћнога бдења
Док захрска мирисна, врућа,
Не памтиш чија су прегнућа
Донела кошаре с ускликом среће,
С осмехом јутро намирисано
А нежне руке пружају живот
Небеском свету у покрету.