Аутор: Danka Avramović Mijatović

Okrugli sto,osvetljen prigušenom lampom,
za kojim sedi prelepa dama
u nežnim rukama čvrsto drži špil karata,
a misli joj usmerene kazaljkama sata.
Igra opreza,
kockarska varka,
stolu prilazi,Gospodin manira iz Las Vegas.

-Dozvoljavaš…?
šarmantno se nakloni.
-Slobodno mesto, Vas je čekalo.
-Oprosti draga,nema persiranja za ovim stolom gde sedimo Ti i ja.

Osmeh ozari njeno lice,
dva puta trepnu nehotice.

-Divno izgledaju te crvene usne,
nemoj misliti da laskavo delim komplimente.

Izbaci oblak duvanskog dima,
naglim pokretom privuče stolicu spreman za igru.
Delila se brzo svaka karta,
ulog,čip…
Noć kaska ne odustaje dama.
Lagano,Ona ispija svoje piće
dok’ njegova duša na stolu se prosu.
Igra je ova slepa za Puba Trefa i Damu Herca.

-Otkrivaj kartu u svojim rukama,hoću odmah da znam
u kom smeru ide ova igra.

-Ne igram dragi prljavih karata
u ruci držim četiri Asa i kralja Pika,
ovo je noćas moja pobeda.

Dama časno ustaje od stola,
pruža ruku prijateljstva,
na to ,Gospodin ne okleva,
već ruku prihvata k srcu svome.

-Gospoda igraju iz šika,
dama je ova moja,
dobitna lutrija.

Došao si putem,
Mesečevih zlatnih staza,
uvukao se u snove
ko’ mače ispod ponjave.

Kažeš: od ljubavi boluješ
Prosipaš dušu na dlanu,
sanjalica ova može,
da izleči tvoju ranu.

Amor strelom gospodarim,
tetovažu srcem rezbarim.
Nastojaću doživotno,
obnoviti svako čulo.

Delovaću terapeutski
u središte bola,
izlečenje zagarantovano
i nakon stotinu godina.

Oblak jastuk mi svileni.
Mesec fenjer zlatni.
Vetru sestra sam rođena,
Zrakom Sunca odevena.

Livadske cvetove mirisne
zamahom ruke zbiram.
Bagremove šume guste
očima ispijam.

Mašinerijom vrelog srca
čist nektar ispuštam.
Sleti,Pčelice . . .
Božanstven je raj.

Samo o’ suzama nećemo.
One su gorki greh.
S usana dušo,
izvire mi med!

Tako mirno je noćas,
ni’zvezde ne trepere
u tišini,pa i mesec,
gubi zlatni sjaj,
grme oblakom koraci,
kao da neko odlazi u raj.

Crna staza dudnji
k’o vitezovi u boj da hrle
i jecaj cepa nebo,
suze padaju na gore.
Munja proždire,ljubav,
otvara teška vrata,
otud ruke samo vire,
prihvataju dolazak iz daljine.
Žure nebeske kočije,
kovčeg duše nose,
svetlost bez kraja,
što bol za sobom ostavlja.

U sekundi horor drama,
crnim slovima ispisana.
Vrisak dece,majka steže
i sama bi plakala,ali ne sme.

Говорим о времену што прошлост нема,
а за будућност је неспремно.
О изгубљеном виду у светлости злата
и грешном извору с којег још захватам воду.

Говорим о магли срдите росе
и речима којима се руга крвоток
и на изрицање пресуде
неће стићи та света реч,
јер среће касне свима нама.
Самоћа нас кришом милује
и сунце у сну немоћно је,
јер га прождиру ноћи самотне.
Док неутешне глади…наричу песму
и заљубљене усне траже,
плачућ’ савршенством даљине,
моjа ноћ не спава спокојним сном.

Говорим митологијом љубави,
наричућ песмину тугу.
Не знам како да ублажим речи,
да’љубављу не плачу
И тај гребен дубине бола
у јецавом цвилу ветра да зауставим.
Сгаснуће сјај небеским сводом,
и умреће звезде
Да више неће бити важно,
ни шта ћу рећи, ни што ћу мислити,
кад из срца исцури сјај чекања
и срж времена…

Заспала је црна ноћ
на неколико кратких тренутака.
Звезда је искористила повољан час,
да раскрили ружичасту боју,
као јутро росу по зеленој трави.

Чудила се свом великом краљу,
како замишљено некуд корача,
без свите и без свог мача,
сузног ока гледа даљину,
као самац богомољска врата.

Заробљен маглом у своду небеском,
осетљив на лет и невин завет.
Чежњом грли трептај тих,
нежан пој миле птице,
што му искри љубав блажену

Звезда дозива Месец пун,
као бисерна шкољка зрео.
Он,не чује тај мио звук,
и не види од слепила свог,
благ сјај што га дочекује.

Сваки му корак оборене главе,
на челу исписана
путања каменитих,
стрмих брига,
да сетом такне своја срећна
звона и да љубав сузом залије.

Snovi tobom opsednuti,
kao livada belim cvetovima,
njišem te u mislima,
zanetog čekanja.

Pregršt osećaja žubori,
nebom vešto vlada,
troši dugine boje,
lik da dočara.

Dolaziš kao vajane figure,
oblikovane morskom penom
ko’legenda davno izrečena
prenošena s’kolena na koleno.

I zora kupa obnaženo telo
u mirisu proleća i u čistoj rosi,
to se snovi noćas poigrali.
Ti,nećeš doći.

Povedi me ptico mila,
do odaja gde mi dragi spava,
tu se nešto zbiva,
što mi sumnju stvara.

Poleti Sokole,raširi krila
snagom bržom od vetra.
Lažu me,oči boje kestena,
vernost pometena.

Srce nema snagu,
osećanje skriti,
ostavi me iza oblaka,
lakše ću podneti.

Tiho sleti Sokole,
na prozor osvetljene sobe,
videćeš noći ove,
snove o sreći srušene.

Uranjam u tišinu,
preplavljena patnjom,
sada znaš Sokole brate,
gde plod,ljubavi pade.

Olistala majka Krošnja,
sva treperi od radosti
i tri cveta pupuljala,
huje od uzbuđenja.

Olistala majka Krošnja,
kopni od nestrpljenja,
pridružiće se njenoj slavi,
četvrti cvetak mali.

To će biti u proleće,
kada laste ,Krošnji slete,
a’l gnezda neće sviti,
samo kume mogu biti.

Već su one,majke bile,
pa su Krošnju utešile.
Gde je sreće,tu je blaga,
nema kuće bez potomaka!

Tamnim vrtom okružena,
vetar briše suze sa lica
u daljini rađa se zora,
mesečina sve tiša.

Budna sanjam,ruke
miluju mi kosu,
polako,nežno. . .
Upliću vlasi.
Oblaci dolaze-munja bljesnu,
na tren vidim senku,
istu kao Ti.

Na nebu kao da se vode ratovi,
il’nečije srce pati,
tako bruji,tutnji zemlja drhti.
Ne znam.
Da li anđeli javiše onom,
što nebo u rukama drži?
Da je srce noćas bolno
i da kišu pusti?

Ne smeta meni kiša,
ni’oblaci sivi,
toliko me duša boli,
da bih se predala tami.
Začu bistar glas
iz neba zvoni,
kiša će sprati,
aromu čistote sačuvati.

Posle oluje.
Sunce pruži svoje šake,
dodirnu mi zrakom lice,
izbrisa iz srca patnje.