GLASNICI STARENJA

Prvo sam dugo mislila,
da skrijem sve u kutiju tamnu,
ono što je prošlo dam zaboravu,
brišući strasti vrele.

Dugo razmišljam. . .
Preživela sam groznicu,
to ljubavno zapaljenje,
eksploziju emocije.

Mešala se svakojaka osećanja,
često uzbudljivog trenja,
dogorevanje očnog živca,
potajno i drhtavica.

Zatim ubeđeno verovah,
da godine čine svoje,
izblede vatre sjaj
i bajke imaju kraj.

Uh,varka bila je ta,
žar ljubavi,od osmeha,
Nevidljive bezvučne reči,
suprostave se glasnicima starenja.

СВЕТЛОСТ

Бићу спремна за грубост буђења у рачвању ноћи и првог свитања.
Уснућу у оку светлосне моћи,
упамћене слике часа виђеног,
у далеком сну јутарњем.

Разазнат’ ћу једно време,
новог дана у буђењу зоре
јавом ношена,
и пажљиво ћу сликати трајање…
Разгртаћу мрачне облаке
у порочном времену,
да бих се у светлости умивала…

Не, нисам сањар,
нити калемар воћа у рукама песника што туле ову вечност…
Води ме мала искра
светлости на крају тунела,
што је преплавила бескрај у виду жеља,
и ову затровану тмину,
која просипа људску горчину,
на поља где је требало мирисати цвеће…

РАЈСКА ВИОЛИНА

На крилима ветра,
преко воде и дубина слојевитих,
до висина прозрачних,
нежни ме пој успаванке осваја.
Плодове излива смеле.

Изнад гудала црвена срца лете,
а светлост месеца преливена благим нотама,
преко образа прелази све чешће.

Ускомешаност не прелази праг
и оданост је неупитна.
Тихим таласима неба снови освојени
топе се од задовољства
у медним тренуцима.

У руци анђела
док свира Рајска виолина,
све до рујног свитања,
љубљеним звуцима.

ПУШТАМ ТЕ

Шта је љубав?
Искрена реч, а мачем реже,
зна да убија.
Лађа потонулих на дно океана,
срушених буром таласа.
Ни чамца за спасавање,
а ни галебова на видику
да им се за крила ухватим
и полетом…

Ма, коме је то важно?

Није ово песма
што је у стиху пишем,
не говорим слатку риму,
горчином дишем.
Ох, љубави,
ПУШТАМ те, иди !
Овде ти није место.
Навикао си;
Лажно да те воле,
да ти се смеше
и пусте ти слободе.

Сад кривиш искрено срце
што ти се дало.
Од борбе одустанем ове.
Умрећу тихо знам,
болан је крај.

ZNAKOVNA MISTERIJA

Čekajući nostalgični čin,
sećanja slede iza samotne zavese,
zaključana besno udaraju vazduh,
životinjskog srca u teskobi uma.
Zarobljena svakodnevnicom
ignorišem sve što mi treba,
viseći o svklenom koncu odluke,
svaka se bori preživeti.
Neizbežno moraju dani obuzeti čulo ljubav,
časno mesto.
I svaki blagosloveni trenutak obeležiti
blizanačkom stopom rasta unutar duše.
Nijedna tuga, ne može zauzeti tok sreće.
Grčevito se borim za blago,
da oživim svesnije očima vatreni sjaj.
Nošene vetrom promiču slike,
bol i patnju ostavljam u truleži
jesenjeg lišća.
Jednostavna je misterija voleti danas
i voljen biti sutra,
jasno pokazuju znakovi pored puta.

ЉУБАВ БЕЗ СПОМЕНА

Сећам се твојих речи, љубави моја,
о прошлости и изгубљеним сновима.
Говорио си, да на самоћу ниси љут,
па пушташ живот да тече, јер немаш куд !

Често си ми причао тихом, тишином,
а она је, најнежнији одјек имала,
пуну чашу доливао си црним вином
да заборавиш, да нас раздваја даљина!

Моје срце слушало је беседу твоју
и стихом бројало све своје ране
у њима ће чувати, на тебе сећање
и на све наше закаснеле дане.

Судбина ме крунисала тамом
на мом крштењу, Ти си кум био,
па уместо златног дуката
патњу под јастук си оставио!

Док болујем од малигне љубави,
нећу молити за мелем спаса
јер знам, никада није, па ни сада,
тај чаробни лек, мени не припада.

Пожури па хитро баци у реку
све моје наде и дуга чекања
и пусти сузе да заједно теку
без помена и надгробног спомена.

СКЛОПИЋУ РУКЕ И МИСЛИЋУ ПЛАВО

Благо пева ветар,
Блажено од раних јутара,
на крилима верности,
злаћано сунце звезде умива.

Мила зора чисте душе,
зраком брише, чудом ствара,
као хор сребрних звона,
сан небом осликава.

Олуја бескрајна што таји путе,
Давном је љубави у молитви саздана,
Дарује ми освајачку храброст,
да склопим руке и мислим плаво.

КАП ОТРОВНЕ ЖЕРАВИЦЕ

Лумпујеш ноћас, драги Месече,
као момак уочи венчања.

Испијаш боце рујног вина
к’о нектар с поломљене гране, вадећи запушаче киселости жучне.
У трену сагореваш осећање.

Господар си плаветног царства,
у харему звезде љубиш,
у раскоши нестрпљивог шапутања,
и режеш снове пламеног драгоцења.

Разливаш светлост очајне таме,
од небеских брегова
на земљу ће пасти
кључала кап отровне жеравице,
да, по рођењу, магла ме угуши
и доживим последње боли заблуде.

Лудуј, ноћас Месече драги,
разби све кристалне маште моје.

Погрдне речи избаци из свог срца,
као што песник чини са вишком својих стихова.
Лутај ноћима,
уживај у прошлости камених сећања,
што живи у твојим веселим мислима
и верног неопроста.

А, кад мени буде воља
отковаћу и распустићу све своје реченице
поређане као возне шине,
и сваком облаку на небу
и мом рањеном срцу,
као и недораслој шуми,
што у росној постељи спи,
знам, бићеш покорнији од слуге.

ЉУБАВ

О љубави говорим,
као прошлом, садашњем и
будућем времену.
Ту нема разлога да се прећути
или сакрију замагљени видокрузи.
Љубав је моћ дата рођењем,
водиља снаге и тела.
Јасно исказујем да ту нема ничега другог
што би љубав могло избрисати из видокруга
и замагљених путоказа…
Све туге заокружене су у једној целини
неописиве моћи закључане у
кутији душе и зарезене у Пандориној кутији.
У борби са умом останеш свестан
вредности и невредности.
Како да кажем нешто друго,
осим, да смо створени од те необјашњиве,
недокучиве речи, а, ипак нас она окружује
у болу, срећи, свих надахнућа.
Је ли нам љубав кућа или
само згариште снова?
И шта бих ту нешто друго
унела у мисли беспућа?
Где смо данас раширили та крила
свемоћне речи “љубав?”
Где су нам снови залутали
у тами злобних мисли и осећања?
Има ли нас у тој причи
или само пишемо снове?
Да ли ће нам спалити крила,
као ноћи ове или летимо и даље,
као ноћи ове?
Прогоњени временом борбе за загрљајем,
заборавили смо праву вредност
љубави и чежње нашег тела.
Да ли Вам треба рећи нешто друго,
вама који ме разумете?
У пар ових речи прошараних уздахом,
знам, говор ништа не значи…
само је замрљана хартија бела…
Довољно је да погледам у небо
и у свод бистрог ума и
да схватим да је љубав све што нас окружује
и ту нема и не постоји ништа,
али баш ништа друго осим уздаха наших…

SAGA O MLADOSTI

Mladosti moja, puna si sjaja,
sunčanog rođenja i mesečevog prekrivača,
brda prekrivenih dugom,
puna si straha ,guste pomračine,
noći zimskih dužih od dana,
puna nemih pragova 
i crnih vrata.

Mladosti moja,puna si zrenja,
puna si tihih živaca.
Sikljaju snopovi laganog strpljenja,
a po šljunku bacim prkosni polen cveta.
Mladosti moja,puna si trača,
Jaruge odakle mrak piri,
tavanice gde caruju slepi miševi
i misli prošlosti što seća.

Mladosti moja,nabujala reko
u dolini teška tega,
na leđima uprtača mnogo,
u svakoj misli stotinu zaprega.

Mladosti moja,evo me kod brega.
Ja posipah sitno proso
misleći da se vratim,
a potomci godinama pozobali,
evo me sad kod starosti.