Добродошли!
Nemam više vremena, napušta me snaga ko’ ranjena ptica, padam iz oblaka.
Nemam više volje, pritisla me neka tama, ni knjiga mi nije draga, baš mi ništa napamet ne pada.
Kao da je neka ruka, zalepila moja usta, ni’t ori – ni’t zbori. Zašto život gorči?
Vremena je preostalo, da osetim miris jesenje kiše, isprati ptice u toplije krajeve i dočekan bele snegove.
A onda ću u pećini, novi život početi, bez trunke svetlosti, vraćajući snove iz prošlosti.
Čudno odzvanja,
leptiričin let u noći,
kad krilima ocrtava lik.
Čuo se i glas,
uza samo uho,oseti dah.
Isti glas smirenosti,
šuštanje pupulja mladog,
što vetar nosi,
željom. . .
Učvrsti san.
Evo ga , prigušen,
kišom nevinosti sipi
promrzlih usnama provlači reč.
Tajnu,koja postoji i ne postoji
u poljupcima vazdušastim.
Ćudljivo doba varke,
zorom lupi u prozor,
iščezla su sva priviđenja,
brzinom fotomorgane,
samo tuga na jastuku spava.
Videla sam na livadi juče,
nedaleko od puta,
grana niodkuda pala
I sada nigde je nema.
Upamtila sam taj proplanak,
okolina mu drveće,
tako se govor pesnika izuzima,
od govora ljudi međ’kojima se kreće.
Ne znam kuda se mogla skriti,
a videla sam je juče,
možda su deca prošla
u šali ,odnela.
Čini mi se san,a java je bila,
sigurno tu sam je videla,
to nije ptica da odleti
ni’t je čovek,što izčezne iz sećanja.
Možda je ,Ona u meni,
negde u dubini uma,
kao zaturena slika,
pa je preslika livada.
U nesanici na um pade,
ogromna ploča vremena,
što je nekad znalo da vređa,
očuvano kao kocka zaleđena.
Oživeše uspomene,
davno zaboravljene,
vaskrsla bolna sećanja
premotana svetlošću meseca
Nestrpljivo se vratiše,
kao da ih izbaci voda
u mulj živog blata,
traže odgovora.
Sve dotle u meni,
nasilnički zamrlo je-
početkom noći se rodi,
probudi teško sećanje.
Iznemogla tela zaspaću,
na konak povesti sva pitanja,
dišu duboko. . .
I glavu su podigla.
Noć puna tmurnih oblaka
priziva jezivu tišinu reke,
da lavinom gorĉine potopi
dvore srca zaljubljenih.
Mesec se kroz tminu probija
Seĉivom sablasnim krĉi put,
nanesene usude ispaštanja
pelinom milostinje da ih zatara.
Duša drhtajem veroljublja moli
da bdenje noćas ne bude uzaludno,
żal prekidaju zvezde milosrdne
i osvetliše izvor nade i sna.
Na proplanku usnulih ljubavnika
munja reże snopove strasti,
vetar podiże štit olovne noći,
ljubav od smrti zorom da spasi.
Nikada mili,ti da ne usniš
muĉilište ovog rużnog sna
gde smrt nosi :nadu,veru i ljubav
u beskrajnost adskog nestajanja.
Vidiš li, putniče, kuda koračaš?
Misliš, grad kao svaki drugi,
domovi, bulevari dugi, sivilo,
zagušenje, svetiljke žute.
Iza svakog ugla pesme čuješ.
Na trgu svaka stvar je obično, svakodnevna.
Misliš, nema čime da se diči.
Ulicom ovom vedrom
koju sada gaziš stopom.
Tu gde sad stoiš, putniče,
oko tebe veliki park,
lišća pregršti,
prekrilo predvečerje
Kalemegdanske tvrđave.
Gde se deca sad igraju,
tu možeš videti, putniče,
To je ljubav, što se retko nađe
i tu Sava ljubi Dunav.
Čini ti se koračaš,
ulicom običnog grada,
šetaju ljudi nasmejana lica,
svuda dece i vrabaca,
ne stidi se, istoriju ima.
Znaš li gde si, stigao putniče?
Beograd ti raširio krila.
Чуо се рано јутрос плач облака
к’о уплашено дете од страха и мрака
зајецале су снажно капљице из ока модрог неба.
Зајечи својим златнилом Месец испод звезда,
као да шаком разбија тамно окно небеског свода,
гоњен олујним ветром, и остави широм отворена врата,
да олуја пројури кроз звездану кућу снова.
Чежњом дуга шири постељу несанице.
Речи су нежне, ал’ осећам страх недостајања,
желим у себи, а и у вољеном бићу све тајне да сакријем
и снагу олујну да му даривам, кад престану кише.
Увукла се хладноћа и тугом наборала ми чело,
да патња чекања прелази границе морања,
то једино знамо… Тишину ћутимо, само модро небо и ја.
Поздравио и ову тешку ноћ Мили, ноћ несанице
стиховима сете,а можда и среће наше будуће,
и нек’ је носи вир побеснеле реке, као што носи суво грање.
А, ми ћемо чекати небеске смираје и чувати снове,
к’о што чувамо љубав, анђеле мој у бескрају душе наше.
Корен си плавог Неба, Дух сјајне Верности, лице Сина у првој Љубави, као озвучени Мир, Беседиш у мислима. У зрелој сенци шуме, Очи љубе Живот, туђи су крици заглављени у устима, да тело се од немира Ослобађа, док пулсира Срце у шкољци Ума. Пред Тобом стадоше, И људи и жене у сивим оделима И затамљеним очима, Свештеник да их Венчава, Крсти, Исповеда и да Греси буду Опроштени, што их Живи Сагреши Створ. Речи Твоје нико неразазна, Све нам грехе опрашта и Земља, а, ја чух Долазеће кораке и сунце се улива у тај зов, где чују се речи Бескрајно Чисте “Бејах у Духу у Дану Недељи И чух за Собом Глас, Велики као Трубе , који Говореше: Ја Сам Алфа и Омега Први и Последњи, Небо и Земља проћи ће, али Моје речи Проћи Неће”.