Аутор: Aleksandar

Pisanje kao jedini izlaz

kao porok koji nikad ne spava

nezajažljiva glad!

Zaljubljen u sam život

suviše bogat da se ikad potroši

suviše misteriozan da se ikad opiše

pomoću par uzdaha,

zbirom slova koje smo mucajući naučili

mlatarajući rukama

prve rečenice naše dečije svesti

utisak oslobođen svakog stida

bez straha da zavirimo u predeo mašte

koji smo sami stvorili

od slova našeg imena

toplog mleka, rumenog obraza

nevinog poljubca, majčinog glasa

tišine mraka,

u jedino iskrenom svetu koji smo poznavali.

 

 

Tragovi na otisku senke

dok lepota plovi pogledom

jedno ime odaje vetra dah

dok staza postaje sve uža

utisak, realnost, dodir…

skupljeni u jednu tačku.

Koja će me progutati

koja će me nadživeti.

 

Velike ideje su zbir gomile malih napora

Reči su odsjaj svesnosti

bljesak ka živućem…

negde na površini proždirućeg besa

koji vitla suze u iskrivljenim očima.

 

Ka onome što se nije desilo….

niti ikada postoji šansa da se dogodi.

 

 

 

 

 

 

Živela je u gradu koji nije pamtio ljude,

u ulici koja je skrivala rastanke.

Živela je sama,

sa bolnom željom u grudima

i pod molitvama rodnog kraja,

koji je uvek isticala pred tuđim svetom.

 

Ovde je niko nije poznavao,

sasvim dovoljno da bude nešto drugo

igrala se sa tuđim ubeđenjima

previše mlada da bi imala svoja.

Laskala je samoj sebi da nije samo jedna od mnogih

da svo to davanje je premala cena

za sjaj, raskoš…

pokorna većoj ideji, koja je izabrala baš nju.

 

Živela je sama.

Okovana mislima o slobodi,

u gradu koji nije pamtio ljude

gde zadnja uspomena,

uvek ima ritam njenih koraka

i sa strepnjom od rastanka.

Život koji zjapi

između sna što u dan se skri.

Dok čežnja dušu napi

željama uvelim.

 

Godine plama!

Korak vođen pogledom tih

ikona na zidu sama

oivičava blaženstvo nevinih.

 

Odjednom struna vetra me nosi

kao gost na svačijoj zemlji

topli zagrljaj mladosti

gole ruke vetar mame

borba svetla i tame

dok dan se otkriva

pod senkom tonućeg mira

talasi kao dirke klavira

nose me preko planinske vrleti

verujem da ću smeti

na prozor neba kucati

po tuđim gradovima se potucati

znati zbog čega tragati

na prašnjavim stazama

stope u vetar otisnuti

i par reči sa uzdahom promucati

da zadovoljim duhovnu glad.

 

Moje drage noći

kao kolevka mladosti

uljuljkuje me vera koju nosim

zanos izgrebane stvarnosti

pod nogama talasi su zaspali

biserne školjke zevaju

svetlucaju zvezde u našim srcima

dok čekamo novi dan

puni razloga i želje

džepovima teškim od nade

da sve što nam treba imamo sad.

 

Dolazi noć!

Vidim tuge jasan trag

čak i u snu plačem sam

obučen u plašt kajanja.

 

Život moj to je laž

san nikad dosanjan

pogled umesto pozdrava

i na kraju ostajem sam.

 

Nemam nikom šta da dam

između izbora zagubljen

ljubav to je šal njen

nikad pronađen.

 

 

Sve strahove sam skupio u jednu kap

suza koja se zamrzla sa prvom patnjom

golicalo je maštu svest da postojim.

Moj svet je nastajao na istom mestu

gde su drugi oplakivali prohujale zanose.

 

Zatvarao sam oblake mladalačkom drskošću

otvarao sam jutra u nevinoj predaji

pred nečim što nisam ozbiljno shvatao

bez računa,fantazme, učtive teatralnosti…

bez želje da budem prihvaćen od sveta

bez vokabulara koji para uši

bez jeftine publike sa skupim kartama

bez formule za preživljavanje

bez snova u kojima trčim sam kroz kišnu ulicu

živeo sam ono što se zove život

na način stran svakoj ustaljenosti ponavljanja

gomile slika koje su nestajale

pre nego što su udahnule ukus svesti

misao o životu…

jedino o otkrivanju životu.

Misao o samom sebi

previše jaka da se zaboravi.

 

 

 

 

Mali ljudi trebaju velike planove!

Masa se homogeno kreće

održava istu količinu mržnje koja je spaja

taština življenja servirana na tv ekranima

okean nebilizma nas zapljuskuje svakog dana.

Odvojiti se na trenutak

zatvoriti uši pred idiotskim izdisajima

posmatrati kao neko ko nije odavde

verovati da te se sva ta jarma i huka ne dotiče

gledati greh kako sam sebi sudi

blagi osmeh slobode na obrazu

kao sumrak kroz krošnje drveća

ljubazno odbijanje čaše ironije

ponuđene ne ljudskim kricima

odlazak sopstvenom voljom

bez istih onih mrvica opijenosti

zbog kojih je lako umirati.

 

Idem da spavam.

Dok luduju u daljini slike koje poznajem

odsjaji na prozoru

dah na staklu

ruka je mirna

duh tišinu traži

na kaldrmisanom obrazu uvelog smeha

otežali prsti osećaj traže

večno korito prolivenih suza

na ušću odbačenih života

rađaju se počeci istorije

oživljuje duh vremena

dugo uporno ignorisanje autoriteta

zaključane riznice prolivene fantazije

kroz slike ostavljene u vrhu četkice

nikad zalečeni strahovi

vapije za pomoć bedni mediokritet

dok nestaje pred gvozdenom kapijom sna.