Nesanica u rečima – Aleksandar Jakšić

Odjednom struna vetra me nosi

kao gost na svačijoj zemlji

topli zagrljaj mladosti

gole ruke vetar mame

borba svetla i tame

dok dan se otkriva

pod senkom tonućeg mira

talasi kao dirke klavira

nose me preko planinske vrleti

verujem da ću smeti

na prozor neba kucati

po tuđim gradovima se potucati

znati zbog čega tragati

na prašnjavim stazama

stope u vetar otisnuti

i par reči sa uzdahom promucati

da zadovoljim duhovnu glad.

Moje drage noći

kao kolevka mladosti

uljuljkuje me vera koju nosim

zanos izgrebane stvarnosti

pod nogama talasi su zaspali

biserne školjke zevaju

svetlucaju zvezde u našim srcima

dok čekamo novi dan

puni razloga i želje

džepovima teškim od nade

da sve što nam treba imamo sad.