Аутор: Aleksandar

Neznam puno…

neznam put sunčeve svetlosti preko traga večnosti

neznam kad želja prestaje

neznam melodiju snova kuda odlazi

nikad nisam čuo zvuk u svojim snovima

nikad nisam crtao osmeh na jutarnjem nebu

nisam nikad bio sam

nikad nisam bio potpuno sa nekim

odvojen prostorom pred mojim nosom

odvojen zvukom sopstvenog glasa

znam da me privlači Sila van granice mog shvatanja postojanja

znam da shvatam pre nego što izgovorim

pečat stvaranja na mojim grudima

u mojim grudima snaga

dovoljno za svaki dan

za svaki dan do kraja sveta

snaga iz ničega

iz tišine

iz mirisa dodira.

 

Svestan tišine koju pišem

drhtavica je izbledela

nevinost je stanje jasnovidosti

zemlja pod nogama koju osećam.

Neko me zna!

Neko me dobro zna…

Zna svu zahvalnost između razdoblja negacije

dolazi dodir duha

svež zagrljaj hladnog vazduha

nozdrve su budne

nečije usne bude me

nečije oči miluju

dolazim…

 

 

Večito strah!

Hladni priziv mašte

nešto smo imali

nešto je bilo lepše pustiti da nestane.

 

Zagledani u svoje korake

koji postaju sve kraći

bezbroj istih krugova se stapaju u jedan

kao omča oko našeg vrata

postavljena od naše ruke.

 

Tražimo zaklon!

Suvo mesto na sred okeana

tražimo sami sebe

baš tamo gde senke ne postoje.

 

Kada strasti lome i struje,

nemir telom samo se čuje

gasi se svaki napor volje

da se savlada površnost laka

duša u vlasništvu je mraka

koji na kraju jedino je izvestan

sebe više nisi svestan

ali budi hrabar bori se još jače

mada dete u tebi plače

ipak još uvek može da sanja i voli

navika život ti kroji

ne dozvoli da vera u srcu ti se ugasi

briga oči ti kvasi

znači da si živ da ipak osećaš

nečem većem od sebe se klanjaš

staklenim koracima put nastavljaš

sve što imaš na jedan broj stavljaš

jer jednina je u svemu

sve sadrži iako je prosta

iza nekih ljudi ništa baš ne osta

za šta možeš da se uhvatiš

ako ikad poželiš da se vratiš

to je opomena i znak što ti treba

ispisan za tebe na krilima neba.

 

 

 

Mirisem zaspale godine

slike su postale sve tiše u mojoj glavi

i zanos kao vatra mine

dok čekam ljubav da se pojavi.

 

 

Odluke čekaju kao dosadan gost

u mojoj sobi povod drema

iza sebe sam spalio svaki most

da više nikad povratka mi nema.

 

Dan se stopio sa mojim snovima

ja sam čovek koji sanja javu

pesmu pišem polomljenim slovima

na jastuk kajanja spustio sam glavu.

 

Ne nije to poraz

život je borba za novi dah

dok mesec luta nebeskim morima

osećam od nestajanja strah.