Aleksandar Jakšić

Pisanje kao jedini izlaz

kao porok koji nikad ne spava

nezajažljiva glad!

Zaljubljen u sam život

suviše bogat da se ikad potroši

suviše misteriozan da se ikad opiše

pomoću par uzdaha,

zbirom slova koje smo mucajući naučili

mlatarajući rukama

prve rečenice naše dečije svesti

utisak oslobođen svakog stida

bez straha da zavirimo u predeo mašte

koji smo sami stvorili

od slova našeg imena

toplog mleka, rumenog obraza

nevinog poljubca, majčinog glasa

tišine mraka,

u jedino iskrenom svetu koji smo poznavali.