У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ
Стајао је у сенци дивље трешње
и гледао како се зелени лист јавља,
Сунце је златно на небу сијало
ко да сјајем пролеће поздравља.
Љуља се капут на погуреним леђима
а ветар носи седе праменове косе,
лете лептири по зеленој трави,
топлину и радост са собом доносе.
Он је у сенци дивље трешње
кроз њега јуре бројна сећања…
Можда је све то прошло време,
али нема памћење те дилеме.
Сенка почиње полако да бледи,
јер Сунце креће на далеки пут…
Он и даље испод трешње седи,
чека Месец да изађе жут.
На трешњи заувек остаће њено име,
записано у смирај прохујалог дана,
кад му је говорила своје риме,
док су чекали да сване зора рана.
© Даница Рајковић
Кад песник напише 17. књига, не може се рећи да не живи живот у сенци поезије. А живот Данице Рајковић, као и живот многих људи на свету није лак, није мед и млеко, тако да њена поезија дође као добар лек за све патње и чемере чоји човека окружују.
И да, поезија је лек за све немире који душу тиште. Живот у сенци дивље трешње, је у ствари живот у сенци дивље и слободне поезије, која траје и опстаје, потврђујући реалност да се велики борци у животу изборе поезијом за слободу и опстанак. Да, дивља трешња је асоцијација за дивљу и слободну поезију и Даничина 17 књига “У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ”, која је пред нама, је доказ да је поезија вечна.
(Прочитано: 33 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.308 пута)
