Jednom sam te davno sanjala.
Onakvog kakvog bih samo ja poželela,
po kroju svoga srca
maštala.
Nadala se da negde postojiš,
pesme ti pisala,
suzama te kao bosiokom kitila.
U tajnu te sakrila,
godinama čuvala.
Vremenom nadu izgubila,
tiho pred bolom klonula,
predala se, posustala.
Onog dana kad došao si,
nisam te prepoznala,
ja koja sam te po svojim
merama krojila, sanjala.
Lagana drhtavica u grč
se pretvorila,
utroba zabolela.
Ali ni tad nisam shvatila,
a ti, ti si se zagonetno
smeškao, znajuci unapred reči koje cu izgovoriti,
poznajuci svaki uzdah u grudima, svaki osmeh na usnama.
Očima mi govorio, dahom milovao brazde starih ožiljaka.Činilo se da znaš me u svaku poru.
San se u javu pretočio,
meni uplašenoj, zbunjenjoj, svedočio
da čuda postoje,
da želje se roje, bokore kao tvoji božuri crveni, medju kojima si rastao..
Sunce je sa neba sišlo i u tvoje se oči nastanilo,
sjajem svojim život je moj razdanilo, radost po tužnoj duši, kao kišu po suvoj zemlji prosulo.
Bokori se sreca mojim, do juče, zagubljenim planinskim stazama.
A ti, ti me mirno gledaš a tektonski se sve u tebi pomera.
Godine unazad brojis,
htedoh da pitam zar se nimalo ne bojiš što ti je tudje krilo, nepoznato, uzglavlje postalo
kad rekao si, pitanja je previše, odgovora premalo, s tobom bih sve, ali baš sve što mi je od života ostalo.
Očima u nebo uprtim, tiho molitvu izgovaram.
Za ljubav koja se našim zelenim poljima razliva.
Dugo i daleko.
Kao vidik što puca sa tvojih Prokletija.
