Kano sivo jutro u proleće rano
što u nedra svoja čuva studen zime
čekah da te sretnem moja mila Dano
da te vidim da me pusta želja mine
I nije mi žao što mi mladost prođe
što mi život kruni noći i svanuća
žalim samo Dano što mi ti ne dođe
što ti oko moje ne postade kuća
Bez tebe se Dano gnušam svakoj bori
i svakome danu što mi srebro plete
čekam da mi kosa tvoja zavijori
kano zlatni barjak na vrh kule svete.
Pa mi sleti Dano tu na željne grudi
u mom setnom oku zanavek ti budi.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 122 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.245 пута)
