Šta ima poslednji rob svojih misli
još da uradi?
Pognute glave osluškuje žubor jutrenja,
omamljen, zureć u plamen velike vatre…
Eoni snevanja nižu se pred njegovim očima;
želi dostići rub tamne pučine
u jutarnjoj maglini oklevajućih misli.
Vetar je u krilu vetrenjače,
i melje… melje, al gde je spram sebe sama?
Iščiliće li išta iz meljave njegove strpljive?
U usijanim malinama vidi… čuje
misli iz svemisli:
Svaka beseda, svaka misao njegova
jestiva će jednom biti…
Vatra umire lagano u prozuklom zabranu.
Tinjanje:
Čeka dok poslednja žeravica život ne izgubi.
Čaprkanje:
Koliko puta staja na ivici, al opet traži…
Levo bunili, desno ludilo,
napred misli iz svemisli… Zamisli!
Limes, ili bimes?
Plus, ili minus… Sekans? Kosekans?
U prapočetku sve se začelo:
Trajanje, Setva, Žetva!
Veliki prasak donese pentagrame:
Prokletstvo, um se umom hrani!
Čežnja praskozorja natera ga napred
u lenju paru vlažne zemlje
gde traži što postići ne može,
postiže što ne traži.
Iz njegovog srca izvori senka sopstvene čežnje:
– Voleti, o samo voleti! – Ovešana doziva senka…
Koliko trajanja izvan stvarnosti,
koliko borbe oko nemogućeg?
Koliko senki iza ljupkosti snoviđenja?
Iscedi poslednju kap radosti
da od nje načini vino patnje svoje.
Njegovo srce, divlja tica,
nađe nebo svoje u dubokim očima;
njegove pesme potonuše
u dubine njihove…
Dok rog trubi lagano iz tame
želi zagristi crvljivu zemlju groblja,
čekajući da ga gađenje na sebe samog
ne izbuši k`o nabreklu zvezdu.
Šta ima poslednji rob
svojih misli još da uradi?
© Branko Mijatovic 2024.
