Тачно је да журим
и таласе квасим,
журим без журбе у џепу,
још један у низу луталица,
што чезне да се смрти преда.
Не познајем лажи и лажове,
огледало под покривачем кријем,
још једна у низу кукавица,
што стрепи да истину угледа.
Љубав да не пробудим,
смрт да не препознам,
кукавица рода свога.
Осветли ме оче,
па кад син се спусти,
земља да се сија.
Нека мртвак знаде свако слово,
које жив сам просро
и умро усран,
без правде по страни.
Нека чује да и даље срање влада,
гладни чезну за уздахом
и пресек им је хладан.
Усрано срање и даље сере,
просраће, бројим се младе.
Тачно је да журим,
младост да прерастем,
па кад сумрак сване,
лажи да упознам.
Веселин Мандарин
(Прочитано: 158 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.162 пута)
