Шта ако илузија живи у телу,
док плачем и стењем за тобом
па сваки порушени сан
жалим што нисам са собом.
Не жалим за тобом
и нисам за лажи
жалим за за собом
јер те срце памти.
Није одлазак крај
док под крајем вири стрепња
родна и поливена сузама
што сећању прича о љубави.
Не познајем себе
и тебе без мене
па навиру чежње рујне
пожеле да погубе дане
сруше ми сате
и опеку ране.
Шта ако преболиш
оно што ниси волео
па се скрасиш поред себе саме
опишеш животне путе
и помислиш још једном наме.
Веселин Мандарин
(Прочитано: 57 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.132 пута)
