Ne umem

Ne umem ti ja to
na jezik normalnih prevesti
jer normalni
normalno vole
Za sebe
svoju sreću
se bogu usrdno mole
A mene u toj priči nema
sva ljubav
radost
sreća
beznadežno
u jednom srcu drema
I zaspati suza
ni noći ove neće
usnuloj duši
poput upaljene sveće
stražu čuva
Ne umem ti ja to
na jezik normalnih prevesti
Nema tu pameti
razloga
želje
Rasuta kao plima
mrvice skupljam
talas što morem zagrebe
negde daleko
odneće misli
žudnje i potrebe
Možda će neprimetno
proći pored tebe
kao zrak sunca u snu
okrznuti ti lice
ukrasti osmeh
sa kraja usana nehotice
Ne umem ti ja to
na jezik normalnih prevesti
a i ne želim
jer ako toga si vredan
osetićeš bićem celim
Razum razumnima ostavljam
da ih od svega deli
A mi noćas na put
ka zori krenusmo
moj sanak laki i mesec beli
prijatelji divni, veseli
I ne, ne umem ti ja to
na jezik normalnih prevesti
Mozda će nam se
snovi negde opet sresti
kao usamljeni putnici
na nekoj dalekoj cesti.
Svetlana Tadić

Аутор: Svetlana Tadić

Rodjena 26.11.1966. na jugu Srbije, Vlasinsko jezero. Od 10. godine živi u Požarevcu. Pohadjala Požarevačku gimnaziju i Filološki fakultet u Beogradu. Piše oduvek, bez velikih ambicija, iz čiste ljubavi. Život joj je uskratio mogućnost da radi u struci ali je ljubav preživela. Види све чланке од Svetlana Tadić