Све што се посеје некад мора нићи!
Остављамо чудне трагове у снегу.
Циљ је увек близу, али како стићи
кад кораци наши увек су у бегу?
Одавно смо своје преболели смрти,
у бекству од себе ка врху се пели.
Претешко је било бреме што се прти.
У успењу своме нисмо се вазнели?
Још достојно нису опојане жртве,
а већ руде нове безданке дубоке.
Нисмо заискали кајање за мртве,
да не увредимо своје крволоке?
Све што нас не уби у „мамном распећу”
на бескрајној стази трн-глога и драча
опет иште тужну воштаницу свећу.
Саздали смо себе у зид вечног плача!
Спремљена је казна за наше потомке:
Скраћени су пути до жељене шљиве,
песмом више нико не испраћа момке.
Други жању наше хранитељке њиве?
Премда нам у оку крст често заблиста
у срцима пламним сјаје петокраке.
Како ћемо смерно изаћи пред Христа?
Гробари нам нису сахранили „раке”!