На замореним крилима облаци путују
да би ветри запевку однекуд донели
са далеког гробља и моје сахране.
Око кола наопаког жалостиво се тужило.
Од куће пођох, браћо, са смрћу орођен,
недођин стаза ме отуда води у судбину.
Опанак ми у блато сеоског пута запао,
овде сам пао, занавек заспао у опадају лисја.
Гробни ми камен, канда, изклесан
не може мирно крај друма у пољу
да спава. Шапате лишћа слушајући,
шмрцају на ветру прозебла страшила,
док у некој авлији певац кукурикне.
Кроз ништавило загледан, збирам душу.
Туга и слабост очи ми присени испод шајкаче.
Поноћ није откукала све нарицаљке знане,
а време за мене стоји иако сатови одбијају.
„Без Голготе нема Васкрсења“
ни за човека ни за камен, на вечној стражи.
(Прочитано: 66 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.462 пута)