<
Сећање на „ Скадарлију" деведесетих.
Штап, шешир и чудно коцкасто одело,
дугакоса, брада, чаша рујног вина.
Празан папир који чека „ ремек-дело.
Поглед у даљини и болна истина!
Предуге су ноћи убогих поета
што бдењем и слутњом, као неки кривци,
у бесмислу, траже занос „давног лета"
обгрљеним стихом у немој прозивци!
У очају тад им скрнав дан извори
уранак у рују немира што руји,
ко целив „ присојке" која отров твори,
па га као отров болешљивом нуди.
Нељубљене даром осој туге скрива
где им локве целив босоногим нуди
стазу пуну трња, на којој пребива
дохођен без чежње, чемер који руди!
Још ни једном нису минуле тренутке
украсили римом „стихова што плачу",
па им заискрене сузе немо, ћутке
избраздаше стазу на лицу, још јачу!
(Прочитано: 153 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.074 пута)