МАНГУП
Мангуп си,
битанга и слично…
Увек на своју руку,
стално у покрету,
на ветар личиш.
Савете не слушаш,
настојиш спровести лично,
сваку своју одлуку…
И тим се дичиш!
Твоја је машта,
мислима вична
и у будућност срећну,
грешком укључена.
Мангуп си, дакле
и далеко од завичаја,
за тебе је већ свучена,
свака девојка,
од оних, које су промакле,
корзоом,
поред тебе и другова.
Мангуп си,
баш мангуп,
уличар прави,
и нико није ко ти срећан,
кад се вече заплави
и кад дах чаршије,
од девојака направи голубице…
И осмехом прекрије лица,
успутних пролазница,
које у живот пакао шаље,
па душа заборави,
тешко бреме
и сву злобу света
и храбро продужи даље,
не хајућ за просуту бол
и остале детаље…
Мангуп си,
кад срце
раздрагано заплаче
срећом детета,
које слави,
што први пут у животу,
у наручју меком спава
и милује топла,
девојачка недра.
Мангуп си,
ох,
мангуп,
у сновима само,
који снаге нема,
да дoлeти тамо,
у епицентар света,
где ружа цвета…
А воља ти дрема,
помислиш ли,
на прошла лета,
на прохујалу срећу…
Мора да ти,
памет смета,
кад не схваташ,
да лепа жена,
мангупе ниже,
а ти ниси највећи,
да ти стопе лиже
и моли за грч,
ка срећи што води…
И побећи ће ти…
с’ првим мангупом…
© Љубодраг Обрадовић
1974. Загреб
