Мили сине мој, Узданице моја, надо Мој велики мучениче Велико ти хвала на извешћу да си нам здраво и живо Свој родитељски крст изнећу до краја, као што ти носиш крст овог проклетог века Мајци не могу, не смем, ни у очи да погледам све мислим да ме погледом оптужује што нисам уз тебе Ми од вајкада тако: плуг, рат, смрт Еј, судбино! Деца су ми проходала између ровова и гробова А потом свадбе, весеља, синови Држимо се за земљу чвршће од пиревине Лелек је прво што памтим, лелек жена, мајки и сестара И испод земље ове одјекују вапаји Кад су звона лупала И црне мараме ко црне заставе и мирис тамјана Велим ја тако, ко за себе, На земљи свако почиње, под земљом век завршава Бори се синко часно да имаш, да би и другоме могао помоћи Ако си поштен, велики си као Бог Ако си непоштен сићушан си као црв Стога никако не смеш да клонеш Уздај се у Бога, Бодри се надом, па да нам се вратиш и да ти нејач одраста у родитељском крилу Да из њега излете к`о из гнезда у бољи живот од овог Како би српство стресло ланце окова Осветниче Косовских јунака За свету Славу у Бој! Боже здравља да се сретнемо и пуним срцем погледамо очи у очи у нашој мајци Србији
(Прочитано: 59 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.406 пута)
Једно мишљење на „Очев одговор“