НЕЧУЈ – Душан Комазец

Бруји тишина, умукле речи,
а ја ко’ слепац обневидио,
растачем тугу док болно јечи
чемер, у душу који се свио.
 
Убог је поглед, на лицу боре,
траг блуда чије вечите пратње
рад’ тебе беху пијане зоре
које догнаше немир и патње.
 
Пристижу снови бројни и пусти.
У глави кошмар, мисли се роје.
Бежим, ал’ залуд, са неба густи
облаци тугом стално ме доје.
 
Тад хитам недраг себи и роду
који ме прокле вечитом клетвом
у далек нечуј где ту слободу
сматраћу својом најбољом жетвом.
 
Снег веје, ледне пристижу зиме.
Душа би хтела варљиве очи.
Усне би хтеле најлепше име.
Клецава нога неће да крочи.

(C) Душан Комазец