ПОЕЗИЈА ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА (СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ )
ДРИНА
Кад се ружноћа лепоти наруга,
радост тишине израњаве крици,
погледе обоје крвави видици,
живот застаје као мисао.
Јауке јутра ветар носи,
дубоке снове свирепост грди,
рибе налазе мир испод бола,
и врбе тугују као људи.
Кад се зло сакрије у време,
кривудава туга поново почне да воли,
ракови крену бистром надом,
зелену тајну сећање боли.
ПАРАЛЕЛЕ
Шта уметност рађа да лепота није,
шта усне шапућу од љубави тише,
има ли шта топлије од осмеха дечјег,
шта улепшава снове као падање кише ?
Постоји ли плаветнило од морскога плавље,
зар има јачег светла од Сунца кад одгони вече?
Ништа од слободе нема скупље,
временом када потече.
ШУМАНОВИЋ
Сетног погледа,обојеног тугом,
отишао да слика,
попео звезде да скине,
тамо где лепоту препознају тишине.
У тами где светлости нема,
замишља Сунце понад Срема,
кистом додирује небески свод,
сања Пијани брод.
ИЗ ЗБИРКЕ (СА ДРУГЕ СТРАНЕ СНА)
АНАТОМИЈА БОЛА
Моји су преци власници доброте били,
очима осветлили мрачне дубине,
душе им одлетеле у висине,
где живе истине.
Када су их падати терали,
падали су моћни,високи,
говорили језиком поноса,
људске чистоте,
нису бринули за своје,
већ за убица животе.
Нељуди им тела бацише,
у Хадске поноре мрачне,
где светла нема,
где не расту траве,
једино светло су очи дечје
и невине људске главе.
Кости Безданки
и данас уздишу болом,
оне нису криве што су сведоци,
што мртве у нама живе.
Јаме су споменици ужаса,
та срамна љуска школа,
исповедаонице туге,
анатомија бола.
НОВА ПЕСМА. м.д.
ТРАЖИМ ТЕ
Облаци понад сањивог града,
и киша зрела,
затворила си поглед цео,
кад си ме с тишином срела.
Очи су ти биле од мора,
руке од обала,
усне од нара,
жеље је открила зора,
јер тако си хтела.
Кад си лепотом пала,
дотакла су ме два ока твоја,
рекла су да ниси знала.
Тражим те између звезда,
сећање сјајем бојим,
кад би се видели једном само,
онда да не постојим.
ИСКРЕ
– КО ВОЛИ МАТЕМАТИКУ, ВОЛИ ИСТИНУ.
© Андреја Ђ.Врањеш
