
ВРАГОЛАСТЕ СТРЕЛЕ
Можда је ово бреме истина која буди
можда сам залутала у паралелни свет
зато је бело …црно, па и овај ритам луди…
Можда је све то сан и један бесани лет?
Можда су свирепе очи сећање прошлости,
лаж зато личи на цвеће које сам мирисала,
и познавала сам птицу које се јутром буди,
и из свог гнезда јури право међ’ груди незвана…
Можда сам радознала и заљубљена у живот,
преда мном играју сенке што само личе на бит,
можда сам у свету чуда залутала кроз огледало,
па бих под небом играла, а свуда ударам о штит?
Можда сам трунка прашине у оку брзе реке,
па је голицам и болим, сметам јој док тече,
на њеној обали живи неко кога сам знала,
усне ми сумња љуби и жива рана ме пече?!
Можда је истина ”можда” и ово небо плаво,
и можда о мени пише неко ко не постоји,
ил’ ми је Дан и ноћ одавно крхкој дао,
дубоке црне очи и душу да уздахе броји?
Можда сам хладна као мермер, нема и недоречена,
или сам онај белутак на дну дубоког мора,
док теку сузе су топле и враголасте стреле,
одакле ми снаге да волим када још не свиће зора?
Миладиновић Сандра Мајра
Bravo Majra!