БЕЗВРЕМЕНА
Треба ми већа нада од ове,
немој да чекаш плам је све тиши
извор све бржи тутањ копита,
свод је све даљи, месец све виши!
Помисли некад како је мени,
дрхтаве руке склапам под небом
длан се са дланом меша, соколи,
главу окрећем за звездом ведром!
Дал ми се смеје, и дал је моја,
доноси ли ми изненађења,
ил’ можда неко исто ко и ја,
верује да је пасија њена!?
Онда занемим, нестане румен,
ко’ да ми долазе суђени часи,
и шетам сетна, замишљена,
у магли људи копним се, гасим!
Моја улица постаје пуста,
речи су стране и непознате,
куд ли се дела она недеља,
и она врата ко ли ми запе?
Осећам срце у недрима,
гребе ме суво грло ко ножем,
питања да ли сам безвремена,
и постојим ли, сама се множе?!
(с) Миладиновић Сандра Мајра
(Прочитано: 38 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.191 пута)