Опет је осећам у себи гомила се и пупи истоветно
Нараста и дроби сваким удахом ил покретом
Горопадно разиграна ма и заводи и одбија
Час се осмехује час звечи
Ритмом ме мами
Опхрвава дан
Урезује генима неке чудне слике
С унутрашње стране усана
Тетовира поглед
Док исијава расцвалим бојама
Ужегли мирис таворења
Осећам је под прстима
Таложи се и распршује
У хиљаде махова
Хтела би одма па не
Онда јој као жао мене
Па ко Мучитељ што нову бол смишља
Тако и Она
Разбија ми прозоре говора
Замандаљује врата дроњама
Укршта мисли мачевима промисли
И наравно
Грех ми под Душу приноси
Јер
Она зна
Која је мука најгора
А онда на тренутак застане
Док притајена обљубљује хтење
Позива се на Божје законе
И моје Грешне Жеље
И док трептају нови замах дајем
Ето је с хаљинама белим простире равнице
И сузе самоубице
У погледу од недогледа видим како се весели
Што уме да ме раздели на ову сад и ону после
Од како су кораци остали у одјеку плочника
Није чак ни гост само лења сен
Што мами и остави као што ме сви
После шаке љубави
Одбаце као ислужено оружје
Осећам како плима надолази
Како речи таласају тишину
Невина је ко чежња сама
Опсена је кадкад и мазна
Та душа што Песму нову пише
А за другом већ уздише